Искази мржње и нетолеранције, и колективна неуроза, шире се друштвеним мрежама.
Та је појава већ постала ’’баук XXИ века’’, чијег се утицаја и ’’претакања’’, сеобе из виртуелног света, са друштвених мрежа на интернету, у реалност, у ’’живот на улицама’’ плаше сви и свуда.
Нетрпељивост и мржња према другом које се срећу на друштвеним мрежама су глобални феномен, а присутност таквих облика ’’комуникације’’ на мрежама позната је и овдашњим њиховим корисницима или пратиоцима; поготову кад је реч о Фацебооку или некој другој друштвеној мрежи; на којима су многи, не ретко, или активни учесници такве ’’комуникације’’ или макар њена публика.
Учесници такве ’’размене’’ мишљења по мрежама нису нужно свесни да су својим статусима или дељењима истих често и сами, пропагатори и неимари мржње и нетрпељивости, срџбе и нервозе, нити такву своју улогу преиспитују.
Такође је и питање колико, и да ли уопште, људи који сурфују по мрежама, пратећи наелектрисане или свађалачке форуме и дебате, размишљају о томе колико то ’’праћење’’, то излагање’’малигним’’ постовима утиче на њих саме, како на њих утиче дуготрајна изложеност неуротичним облицима ’’комуникације’’, које често обележавају очигледан бес или необуздана мржња и нескривена нетрпељивост другог?
Kолико и како коментари на Фацебооку и другим мрежама утичу на њихове кориснике и на њихову перцепцију окружења у ком живе?
Ово је одмах било питање, од почетка ширења популарности друштвених мрежа, и већ дуго је предмет многобројних социолошких и психолошких анализа којима се научници и аналитичари баве на различитим странама света, у различитим културним, социјалним и политичким срединама.
Али, ма колико аналитичари или тумачи ових појава бивали удаљени и на различитим местима ипак им је заједничка спознаја како дуготрајно праћење исказа мржње или манифестација нетрпељивости према другом, утичу и на оне који такве исказе исписују и оне који их читају.
Објављивање постова са говором мржње на друштвеним мрежама често се позива на право слободе за изношење властитих ставова.
Али, ипак се не може избећи питању колико су мржња и други облици вербалног насиља слобода говора уколико и када они почињу да угрожавају слободу другог?
Језик и говор утичу на свест појединца, често са дуготрајним ефектима, последицама које могу бити добре или лоше.
Спрски песник Миљковић давно је казао ’’уби ме прејака реч’’.
Речи понекад могу изазвати осећај бола јачи него што је ударац песнице.
Дуготрајна изложеност говору мржње на Фацебооку може изазвати осећања стреса и страха.
Речи утичу на понашање, па и на то да ли размишљамо и да ли то о чему размишљамо, исказујемо као особе ослобођене страха за властиту реч и мисао.
Говор мржње није ’’обичан’’ говор. А посебно је опасан у садејству, ако се наслања и учвршћује или подстиче већ постојеће предрасуде, што у коначници може водити и толерисању или чак спремности да се прибегава физичком насиљу.
Нема сумње да су Фацебоок и друге друштвене мреже на интернету неизмерно утицале мењајући начин на који људи шире све врсте порука, од безопасних до деструктивних.
Могућност анонимности такође увећава проблем. Он-лине јуначење је безопасно. У виртуелном свету могуће је, уз помоћ анонимности, изрицати оно што се никад не би изрекло у стварном животу и при суочавању са физичким присуством и погледима других.
Дигитално насиље и злостављање је злоупотреба информационих технологија која може да има за последицу повреду друге личности и угрожавање достојанства и остварује се слањем порука електронском поштом, СМС-ом, ММС-ом, путем веб-сајта (wеб сите), четовањем, укључивањем у форуме, социјалне мреже и сл.
Шта је дигитално насиље?
Под дигиталним насиљем се подразумева коришћење дигиталних технологија (тј. Мобилних телефона и интернета), а са намером да се особа на коју је насиље усмерено повреди, понизи и узнемири, као и да јој се нанесе нека штета. Дигитално насиље подстиче групну мржњу, узнемиравање, праћење, урушавање приватности, вређање на било којој основи, као и ширење непримерених и увредљивих коментара на рачун друге особе.
Насиље путем интернета може да се испољава на више другачијих начина. Облици дигиталног насиља који су најраспрострањенији су претње, узнемиравање, уцењивање, злоупотребљавање туђих личних података и/или фотографија, сајбербулинг, прављење и коришћење лажних профила, сексуално злостављање путем интернета, дечја порнографија, говор мржње, различите преваре путем интернета…
Дигитално насиље се може сматрати релативно новим феноменом, а може се дефинисати на различите начине. Поред термина дигитално насиље можемо пронаћи и насиље на интернету, сајбер насиље, електоронско насиље, сајбербулинг итд.
Насиље на интернету може да се испољава на другачије начине, а облици који се најчешће срећу јесу:
– постављање узнемирујућих, увредљивих или претећих порука, слика или видео-снимака на туђе профиле или слање тих материјала СМСом, инстант порукама, имејлом, остављање на чету;
– снимање и дистрибуција слика, порука и материјала сексуалног садржаја;
– узнемиравање телефонским позивима;
– лажно представљање, коришћење туђег идентитета, креирање профила на друштвеним мрежама на туђе име;
– недозвољено саопштавање туђих приватних информација, објављивање лажних оптужби или гласина о другој особи на профилима друштвених мрежа, блоговима итд;
– промена или крађа лозинки;
– слање вируса;
– исмевање у онлајн причаоницама и на интернет форумима, непримерено коментарисање туђих слика, порука на профилима, блоговима;
– игнорисање, искључивање (нпр. из група на социјалним мрежама), подстицање мржње (по различитим основама) и др.
Сајбер насиље може да се врши директно или индиректно (уз помоћ посредника). Могуће је уплитање и других особа, чак и без њиховог знања (нпр. коришћење имена или адресе без дозволе).
Дигитално насиље је најраспрострањеније међу млађим генерацијама, али дешава се и да одрасле особе врше насиље над децом – малтретирају их или прогањају уз помоћ интернета. Важно је напоменути да је то кривично дело које је кажњиво законом.
Одрасле особе (сексуални предатори или насилници) могу лажно да се представљају на интернету и тако уђу у комуникацију са децом и младима, а све у циљу да их сексуално злоупотребе.
У том случају говоримо о сексуалном дигиталном насиљу или сексуалној злоупотреби путем интернета.
Сексуални предатори на интернету се служе „грумингом“ – поступцима који су предаторски мотивисани, а уз помоћ којих ће успоставити контакт и комуниацију што ће довести до физичкох приступа детету. Kако су истраживања показала, ови предатори су најчешће мушкарци, а њихова занимања и узраст су различити.
Још једаним обликом дигиталног насиља може се сматрати секстим, односно слање и шеровање садржаја са експлцитним сексуалним садржајем на друштвеним мрежама или интернету. Иако можда делује безазлено, секстинг може да има велике последице, поготово када су у питању малолетна лица.
Наиме, поседовање и ширење фотографија и/или видео-снимака са сексуалним садржајем на којима су малолетна лица, према Kривичном закону Републике Србије , спада у поседовање дечје порнографије, чак и ако особе на сликама шаљу експлицитне материјале или дају пристанак да се фотографишу или снимају и кажњиво је затвором према члану 185 (Приказивање, прибављање и поседовање порнографског материјала и искоришћавање малолетног лица за порнографију).
Садржаји који се размењује на овај начин, може да падне у погрешне руке и тако стигне до других особа којима није намењен. У овом случају фотографије и видео снимци могу да се користе за злостављање, малтретирање и прогањање уз помоћ интернета.
