Duboko skriveni u fiokama sećanja, snažno prikovanih za prve trenutke zaljubljenosti, tinejdžerskih razočaranja i prvih iskustava stečenih nakon ljubavnih poraza, bez želje da se da omaž sopstvenim slabostima, da se otvaraju nove rane, a da ni stare nisu zaceljene do kraja, na nežnom visuljku ljubavi pre četrdeset godina spevan je jedan divan album prepun izliva nežnosti, nazvan jednostavno – Umjesto gluposti.
Čovek koji stajaše iza njega, mladić u punoj umetničkoj snazi,
šansonjer, pesnik i putnik u tudjim cipelama, Miladin Šobić.
Vreme koje je stajalo pred njim ubrzo je stalo, nebeski usud je bio
jači od običnog čoveka. Imao je Miladin jaku želju da se bori sa
životom, da mu pokaže djon i istom razbije nos. Tematika u numeri
Djon odiše borbenim životnim stavom. U sledećem songu, jednostavno
nazvan Cipele Nove, umetnik računa na to da je ljubav neuništiva,
zastrašujuće lepa i sva u snovima. Ljubav je uvek u krizi, ali ispliva kao
pobednik, a i kako bi drugačije.
Umjesto Gluposti je nežna ljubavna balada, ovekovečena dubokim
osećanjima iznedrenim u tihim studentskim sobama usnulog predgradja.
Dodir dvoje mladih i zaljubljenih isijava na zidovima i kada su razdvojeni. No, već u sledećoj pesmi na albumu, Opet Krivi Tip, govori se o neuzvraćenoj ljubavi, pogrešno donetim odlukama i sudbini koja ih
razdvaja. Slično je i sa numerom Svetozara Markovića 39, previše
uspomena, suviše boli, a život teče dalje…
U numeri Hram Ljubavi još jedna nežna pesma nošena verom da ljubav, na kraju, sve pobedi i izleči. A onda sledi, po meni, zajedno uz Železničke Tuge, najjača numera, Četa Ludjaka, o večitoj borbi, ne
samo sa drugima i životom samim, nego unutrašnjoj borbi sa sobom.
Pesnik, vidi sebe duboko u samom sebi, ima tu nit održivosti svesti kako
život prosto tutnji pored njega. Ta neravnopravna borba sa životom i
vlastitim usudom, tek kasnije će doći na naplatu.
Pretposlednja pesma na albumu je predivan bluz optočen bogatstvom živopisnih likova u, nekada prepunim, železničkim stanicama, gde su se vozovi poprilično iščekivali, ali i da je takav način
putovanja mladom čoveku nosio neku nadu u buduća otkrovenja lepote
življenja. I stizalo se, nekada duže, nekada kraće, ali sve te male
putešestvije imale su taj blagi adrenalin avanturizma i na kraćim
relacijama. Nisam siguran da u ovo vreme, dok se pragovi šina gutaju
pod točkovima brzog voza a pogled više ne luta po drugim putnicima,
nego po internetu mobilnog telefona, u dubokoj otudjenosti svih od
svakog, ali i od samog sebe, dok se pretvaramo u numerički serijski broj,
imamo tu dozu opisa Železničkih Tuga…
Album zatvara song Ne Pokušavaj Mijenjat Me. Od stiha do stiha, od reči do reči, od prvog do poslednjeg tona u nizu, isijava iz istog ono dostojanstvo koje samo čovek može iznedriti iz svoje duše, s puno boli,
čežnje, ali nepresušne gordosti koju završava stihom "nema tih para za
moje cijene". Teško je, bolno je, izazovno je, ali, Miladin želi ostati ono
što on zaista i jeste. Jaka ličnost, bez savijene kičme i čista obraza. A
cena toga je visoka… Na albumu Umjesto Gluposti, nema prosečne numere, svaka pesma je jaka na svoj način, u svaku, ama baš u svaku, utisnuta je ljubav, snaga volje i nada. Sa ove daljine gledano, nesporno je da je album i sada, kako muzički i tekstualno, tako i sociološko politički
aktivan. Savremenost istog se ogleda u konstruktivnoj kritici sopstvene
ličnosti i ćutnje, a prodje četiri decenije…
I na kraju, zašto ponovo, posle par godina, opet se vraćam na
Šobića i njegove stihove. Kao prvo, gore opisani album zaslužuje
obeležavanje jubileja svojim kvalitetom, a teško da će, kao neki drugi
albumi, biti reizdat u poboljšanom (remasterizovanom) izdanju. Drugo,
ispravljam neke greške koje sam nesvesno napravio uporedjujući Šobića
sa Dilanom naših prostora. Naime, Dok je Dilan uglavnom postavljao
pitanja u vezi sa odredjenim problemima, ali nije davao odgovore na
njih, Šobić nudi odgovore kroz borbu i nepristajanje na nemog
posmatrača života. U tih par godina svog postojanja na muzičkoj sceni,
ostavio je dubok trag. S pravom se možemo, medjutim, zapitati koliko je
mogao od sebe i sebe dati da nije stao sa životom posle porodične
tragedije. E, tu je ta razlika izmedju Dilana i njega. Nesporno je da su
obojica veliki, svaki na svoj način, Dilan je i nobelovac, apsolutno
zasluženo, no meni je Šobić, ipak, draži. Nekako je suviše običan,
blizak, a i duboko nesrećan. Idealista sa lomom u duši, a ipak je živ. A
veliki je umetnik. Baš, baš…
Miodrag Marković
