БАЈАГА И ЈАХАЧИ МАГЛЕ ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА КАСНИЈЕ

Link kopiran u privremenu memoriju!

Време као да лети на звезданом чаробном ћилиму, ређајући
тренутке прошлости у ниску дубоких осећања која, као да заробљена у
сопственом вилајету, клизе низ све оне сачекуше туга које са нас спирају
жеље да заборавимо све оно што нас стиска и чега би да се ослободимо, а

немамо снаге за тако нешто. Борећи се против свих, почесто заборавимо
да оне унутрашње борбе у нама самима, вреде више но сви фронтови
поотварани у новом веку. Свеједно је да ли пристајемо вољно или не на
тако нешто, замајац љубави је оно што држи овај свет у расклиманим
оквирима виртуалне финансијске моћи полуписмених обешењака којима је
судбина одредила део свемоћи и утурила у руке играчке смрти.
У том и таквом времену, остаје један прави рокерски албум са
ових простора. Јак и жилав, издише са изузетном потком снаге љубави,
унутрашњом силом жестоко ломећи све оне који би да остану вазда
неутрални, албум Јахачи Магле истискује јаке и виталне емоције у један
узмемирући, али носећи дах у скоро четрдесет минута непресушне рок
музике. Трећим албумом у свом соло издању, додуше заједно са
одличним бендом Инструктори, Момчило Бајагић Бајага доказао је да
прва два албума, које су такође прошли одлично, нису били само екцес у
заносу младог уметника, но урадак једног младог, али већ тада више но
изузетног, музичара, аранжера и текстописца.
Урађен у чврстом, више хард рок маниру него класичном
рокенролу, оно што је лично на мене оставило утисак, а и дан данас ме
држи, после четири одхујале деценије, је лични став да је Бајага први пут
запевао баш онако рокерски, избацивши рецитаторски напев, у једном
олујном трзају који му даје упорност да истраје од прве до последње
песме на поменутом албуму. Но, не сме се ни занемарити врхунска
вокална помоћ Дејана Цукића и свакако прве рок даме са бивших нам
простора, Јосипе Лисац.
Фрапантно експлозивна нумера Ја Мислим 300 На Сат отвара албум,
онако разбијачки, рокерски пунокрвно, са луцидним рифовима који већ на
први такт дају особите знакове препознатљивости. Сама нумера се

музички развија, темељито урађена, ритмично везује на крају Бајагин
вокал са Јосипиним у надахнуту целину. Описујући помрачину како капље
с прозора Бајага је дао и посебну пеотичност самој нумери. Мада је
шлагворт целој нумери ипак дала неприкосновена рок дама – Лисица.
Као Не Зна Да Је Готивим је нумера са реге елементима,
избацујући из себе део Марлијевског, Бајага исказује на један
недвосмислен начин како није лако решавати на један суптилан начин
мушко женске односе, ма како он био спреман да у својој доследној
искрености иде до краја. Поготово за оно време веома савремен текст,
са изузетном вокалном дикцијом. Лично су ми се посебно свидела ритам
секција која свеукупној нумери даје неки урбани шарм.
Мало необична нумера је Где Стиже Моје Сећање. Упамтивши
само обрве од бивше драге, утисак је да га прогоне без обзира на
мисаони адреналин који поседује. Лагано кренувши у освајању тактова
нумера се развија у све бржи ритам. Симпатично упакован сонг и веома
пријемчив за сваког рок сладокусца.
Ред и Мир је свинг који лепрша у тих три минута плесне нумере, ни
онда ни сада вам неће сметати да заплешете, као некада… Наравно и
текст је скромно симпатичан, у духу класичног рокенрола. Саксофон
(Ненад Петровић) је посебно обојио ову нумеру дајући јој различитост у
односу на друге са истог албума.
Римљани је нумера која затвара прву страну албума. Сасвим, али
сасвим озбиљна тема. Напуштајући своје домове људи остављају и делове
себе самих на оним просторима са којих су потекли. Одличан аранжман
(Корнелије Ковач), више него коректни вокал и порука која ће тек после
више од деценије имати свој тихи одјек на овим просторима. Ипак, само
једно место на свету се зове дом. Тај тешки описани корак, испод

облака, скривених погледа, даје осећајни набој самој балади. Да, без
обзира са којих сте простора, можда вам бар засузи око у трагу…
Само Нам Је Љубав Потребна је урађена у стилу Битлса, али веома
набојита нумера, експлозивни ритам, вокал плива изнад рифова, кратки соло
даје одушак примирја, а онда се круг опет затвара на аналитичан и
бескомпромисан став. Љубав је оно за шта сви чезнемо, ма како лагали,
прво друге, а онда и себе саме.Са нескривеним елементима панка као
да на крају прелази у један чврст, хард, рок.
Страх Од Возова је прелепа љубавна песма, метално расути звуци
у уводу, гитара Рајка Којића, као госта на албуму, дала је посебан
одсјај нумери са елегантном синхронизацијом саксофона при крају сонга.
Разрађена нумера до крајњих граница, у појединим моментима чак су и
вокали изненађујуће распевани. Да, свет који познајемо је ипак само
предграђе изгубљеног рајског града.
Претпоследња нумера на албуму има ноншалантни назив Бам Бам.
У стилу најраскошнијих вестерна, брзопотезно и филмски иде прича у даљини
уз сјајно одрживе рифове. Но, главни вокал је у позадини, односно у
другом плану, а ту је Дејан Цукић неприкосновен. Позитивна атмосфера
даје крила целој теми, музика острвљено лебди изнад којих се још једном
виспрено издиже саксофон. И међу облацима има реда. Мени изнимно
драга нумера, маршевски борбена, али не и превише наметљива, право рок
издање.
Албум затвара лагана тема 442 до Београда. Небитна је
километража, осећај припадности било ком граду, стаје у оне линије и знаке
до истог. Осећај унутрашње везаности је ствар емотивне надахнутости и
инспирација поетске одрживости у свакодневном свету. Интересантна
нумера која на прави начин затвара албум.

Наравно да лични став није можда и најбоље изражен начин да се
рециклира прошлост и да један директно фокусиран закључак о веома
успешном албуму. Имао је Бајага и пре и после Јахача боље нумере
него што су на истом, али компактно узевши, као једну природну целину
од почетка до краја, можда му је овај албум и најбољи. На Јахачима
има најмање поп елемената, звучи рокерски раскошно, а сам Бајага је
албум можда и најбоље отпевао у својој каријери. Једноставно, моје је
виђење да је његов вокал веома успешно уприличен на свим нумерама,
односно као да му се све теме подударају са његовим гласом,
једноставним речником – вокали су му &qуот;легли&qуот;.
Албуму Јахачи Магле продукцијски шмек дао је Александар Хабић.
Поред Бајаге на гитари и првом вокалу, да албум изгледа онако како сам
га горе већ описао, побринули су се Дејан Цукић, као други вокал,
непревазиђени, самом својом појавом, шоумен на гитари и пратећим
вокалима Жика Миленковић, Мирослав Цветковић на бас гитари, Ненад
Стаматовић на гитари, Саша Локнер за клавијатурама и Влада Голубовић за
бубњевима и осталим удараљкама.
На крају, било би незахвално ненапоменути да је албум и сјајно
дизајниран од стране Радована Хиршла, док је фотографије урадила Зорица
Бајин Ђукановић, док увучени омот са текстовима свих нумера даје
посебну лепоту и сам квалитет издања. То је она разлика што скромни
непознаваоци винила никада неће моћи разумети. Уметност у музици
исказана је и на омоту. Онако враголасто обојено, прикладно за сваку
прилику и време. И ето, после 40 година вреди се подсетити како један
чаробни илузионист са бритким бендом склапа коцкице по загубљеном
свемиру. Лежерно и нехатно, а опет васцели свет као да израња из
његовог музичког пројекта. Скривена лепота стихова и благо латентно
одавање порука брише сваку анонимност и бег од самог себе. Бајага

је у том свом полазишту потицајног рокенрола оставио и печат једног
времена у коме је живео и стварао. Заносно умерен, али искрен и
аутентичан, наставио је свој пут, какав год био његов је, са свим оним
људским успонима и креативно замагљеним прозорима, албум Јахачи
Магле и дан данас је музичка азбука рокенрола на овим просторима.
Вреди га поново одслушати, од почетка до краја. Али са пажњом…
Миодраг Марковић