Postati umetnik, možda i nije tako teško. Uz izvesnu dozu talenta za
nameravano otkrivenje u oblasti za koju umetnik želi da se angažuje,
neophodno je biti uporan i uz adekvatno uloženi rad, malo sreće i
podrške medija, može se zakoračiti u svet glamura. Teže je tamo ostati,
no, nekima je dovoljno da izžive tih par minuta slave i… To je to. U biti
ljudskog poimanja uspeha je aplauz sve prisutnih, nada da oni koji ne
stoje naspram umetnika ovaj put, sledeći će svakako ispraviti svoju
pogrešnu nakanu i pojaviti se na sledećem nastupu umetnika. Ako ga
bude…
Medjutim, postati i opstati kao umetnik, trajati više decenija na
onom stupnju izdignuća o kome veliki broj takmaca iz estradnog miljea
može samo u svojim snovima prizvati isti, a osim toga biti uvek
drugačiji, ekscentričniji u krajnje pozitivnom smislu, stalno donoseći
nešto novo, što u samom interpretiranju numera, tako i u izgradnji
sopstvenog stajlinga, ne u ovom okruženju, nego u svetskim okvirima,
na prste se može zbrojiti.
U ovom jezičkom području, gde se svi manje više možemo
razumeti, drugo je pitanje ako to ne želimo, postoji samo jedna diva,
prava rok dama, elegantnih manira. Za primer. Josipa Lisac. Osoba
soficiranog glasa, neprevazidjenih vokalnih mogućnosti i unosilac
raznoraznih noviteta, što muzičkih, što scenskih, ali uvek ostavljajući u
dilemi široki auditorijum u vezi bilo kog nastupa, bilo gde.
Jednostavnost Josipe ogleda se u njenoj stvarnoj prisutnosti oko nas, ne
virtuelnoj, njen šmekerski nastup oivičen gospodskim manirima, njen
visoki vokal koji prosto treperi pod zvezdama, nikoga ne ostavlja
ravnodušnim. Već posle prvih izliva vokala, što god zapevala, vi znate
da je reč o Josipi, taj fantastični ugodjaj prelepog šuma kroz slovo Š,
pleni gracioznošću koja lebdi pri oblacima još dugo posle svršetka
songa.
U prvoj ligi rokenrola tih osamdesetih godina, a ako baš želite, pre
tačno četiri decenije, što i nije puno za jedan prosečan ljudski vek,
Josipa se predstavila sa odličnim albumom, kratkog naslova – Lisica.
Album je odradjen u pravom rokenrol maniru, sa primesama kantri
muzike i par simpatičnih balada. Kompletnu muziku napisao je Karlo
Metikoš (Matt Collins), vrstan muzičar i Josipin životni saputnik, imam
običaj da napišem Čovek. Nikada nisu bili venčani, ali njihova ljubav
definitivno je trajala sve do Karlove smrti 1991. godine. U svim
kasnijim intervjuima Josipa je uvek isticala da i danas ljubav izmedju
njih stoji, da je njeno srce ispunjeno Karlom.
Album Lisica nudi nekoliko izuzetnih rokenrol numera poput I
Mama Mi Je Rekla To, Karte Na Stol, Hazarder i Noćna Ptica, uz
prelepo nežnu Godišnjicu. Besprekorno muzički produciran album,
nabojnog ritma, pevljiv na gornjim granicama ljudskih mogućnosti, sa
raspevanim vokalima, razvučenih, čini se do svemira. Oseća se
lepršavost Josipinog glasa, ta radost sa svakim otpevanim tonom i
smirenost u baladama koje iznosi njen vokal, jednostavno, jetko, ali
opet, na trenutke, tako divlje i neukrotivo. To je ta magija koju pevačica
ima u sebi.
Sam album možda nije medijski i marketinški nikada, pa ni sada,
kada govorimo o višedecenijskom jubileju, dovoljno propraćen. Ovakav
album i vokal na istom, ne mogu se slušati tiho. On nije za laku noć,
iako u njemu ima pregršt ljubavi, karakterno je oslikan od početka do
kraja. Naime, koncepcijski gledano album počinje žestokom rokenrol
numerom i takvom istom i zatvara album. Kao da se želelo naglasiti da
je sama ploča produkt onosavremenih dešavanja u roku, ali gde u prvi
plan pristiže sav kreativni dar od Boga dat Josipinom glasu.
Njeni avangardni nastupi nikada nisu mogli ostati neprimećeni,
njen stajling uvek je bio komentarisan, ali ta njena neverovatna
individualnost, stroga posebnost i neuporedivost sa bilo kim i čim, i pre i
posle, daje omaž njenom višedecenijskom stvaralaštvu. Neiscrpnost
njenog zagonetnog smeška i tihi urlik niz krošnje okupanog zamaklog
leta, stvara utisak o vanvremenosti postojanja jednog glasa utkanog u
damu besprekornih manira i vokala prosutih iz usta Boginje.
Miodrag Marković
