Voleti rok, a ne osetiti miris rasplamsalog bluza, slušati šapat vetra, a ne osetiti ukus kišnih kapi na vlastitom licu, voleti do
istrebljenja utkanu bol u srcu, a ne oslikati sunčev trag na otužnom nebu, isto je kao zaboraviti prvu ljubav, stisak ruke i poslednji poljubac voljene osobe, izgubiti sva ona pisma sačuvana na kolažu ishitrenog odlaska ka svemirskom putu.
Ćutnja je nekada jača od bilo koje reči, muzički ton zna ponekada biti grublji od bilo kog prastarog sukna. No šta je život bez ukusa, mirisa i nedovršene strasti, šta je nemir iscrtan po okvirima zamagljenog prozora u hladnim vagonima što poslednji put napuštaju železničku stanicu.
Samo ispraznost i kolevka zaborava u ljudskom poimanju uspeha. Norman Beaker (Norman Biker), inače rodjen kao Norman Hume tačno na sredini prošlog stoleća, vrhunski umetnik koji je uvek bio blizu premijer lige rokenrola, ali nikada na samom vrhu, saradjivao je sa takvim imenima bluza kao što su Buddy Guy (Badi Gaj), BB King, Chuck Berry (Čak Beri), Jack Bruce (Džek Brus), Van Morrison (Van Morison) i sa još drugim muzičarima koji su obeležili savremeno postojanje muzike na jedan istrajan i dugoročan način.
Norman je oduvek bio više nego pristojan muzičar, onaj od koga se uvek dalo što šta novo naučiti i čuti, osoba koja ni u jednom slučaju nije zatvarala svoj krug muzičkog stvaralaštva, vešto optirajući sa raznim rok pravcima, ali se uvek vraćao svojim korenima britanskog bluza. Takodje vrstan i tekstopisac, izdao je deset solo albuma u poslednjih tridesetak godina muziciranja. Odsečan glas, čist i zvonak, brzi prsti koji su tako isprepletali rokenrol i vešto cedili tugu zarobljenu u duši neiskazanog deteta, doveli su Normana do Kuće slavnih bluza u San Dijegu, odnosno uveden je u istu kao Legendarni bluz umetnik iz Engleske 2017. godine.
Nesporno je da je protokom godina Norman uživao u nešto laganijem ritmu, ali virtuoznost je ostala na prstima iskusnog vuka, vešto drobivši i poslednje ostatke bluza pred ponorom životnih iskušenja. Poslednjih godina bio je veoma rado vidjen na ovim prostorima sa svojim pratećim bendom, ujedno promovišući svoje poslednje albume Live in Belgrade, We See Us Later i Running Down The Clock. Nekako mi je We See Us Later (Vidimo se kasnije) ostavio najjači utisak, kako u sviračkom dostignuću, tako i u produkcijskom smislu.
Album je angažovan, pitak i nekako suptilno odsviran na čak šesnaest numera. Izmedju klasičnih bluz segmenata, gitare i ritam sekcije, posebnu pitkoću dao je raspevani saksofon u onim deonicama koje su obojene vedrim bojama koje ulivaju veru u neko lepše buduće okruženje. Mislim da taj album oslikava samu ličnost Normana Bikera, da je tu bilo kompletne rok svirke gde su svoje tragove ostavile i klavijature koje su jednostavno briljirale u nekim delovima pojedinih songova. Norman je sa svojim pratećim bendom ove pozne jeseni promovisao svoj poslednji album Running Down The Clock (Trčanje na sat), jedno sasvim solidno izdanje rok bluza, bez nekih teških pretenzija da se svidi bilo kome.
U toj mini turneji posetio je i Palanku i mali klub velikog srca Pun Rock cafe. Imajući u vidu da je bio radni dan, 29.11.2022. a da je pomenuti klub za mesec decembar najavio više zvučnih umetnika, može se reći da je i relativno mala poseta bila očekivana. No, bez obzira na to, Norman i njegov prateći bend odsvirali su sve što su zamislili na onaj isti način kako bi svirali i pred prepunim klubovima širom prostora gde inače obitavaju.
Lepota svirke ne ogleda se samo u popularizaciji onoga što osvane na nekakvim, manje više, štelovanim top listama, gde se posle dža-bu hajke od par dana sve otisne niz jesenji vetar i zaboravi u nekim ostacima pretrage jutjuba ili platformi za strimovanje, nego je reč o postojanosti onih detalja koji muziku i stvaraoca iste izdvajaju iz mase likova koji vole muziku, uživaju u njoj, no misle da mogu i da je stvaraju, a da svoju nenadarenost mogu izvući na neki drugi način.
Opet je novac u pitanju. Norman pripada, ne samo po godinama rada i života, onim muzičarima koji su se postupno razvijali, decenijama vešto učeći od drugih, a zašto i ne reći, kradući zanat, jer sve se u životu svodi na zanat i doradu istog u kasnijem periodu života. Odišući nekom posebnom mirnoćom, duboko siguran u ono što radi, jednostavno je pustio prste i svoj zvonki glas, redjajući songove od klasičnog rokenrola do prelepog bluza. Isijavanje života videlo se iz svakog trzaja, čovek voli ovo što radi, u tome naprasno uživa u svakom tonu, ali ne zapostavlja ni publiku, sa njom je već posle prvog najavljenog songa i pošalica u vezi piva i rakije, uspostavio onaj pravi domaćinski odnos.
Norman je bio naprosto jedan od nas, samo što je bio ispred kao pravi lider u prelepim trenucima vodjen muzikom pred publikom koja ga prihvata onakvog kakav on zapravo jeste te večeri na sceni. Iz Normana je izbijala energija dečaka, ali se osetila i ta rutinerska svirka, bez ijednog predočenog tona u kome bi se mogla razviti nekakva sumnja. Zrelost samog benda lako se očitavala kroz precizne mehanizme same žive svirke, počev od solo deonica na bas gitari i zvonkog ispada bubnjara u pržećim ritmovima.
No, maestro na gitari počastio je publiku i numerom sviranu samo na gitari, ujedno pokazavši da i dan danas može da svira praktično sve što se može odsvirati, a Bogami, i ono što je na granici ljudskog virtuoznog stvaralaštva, te na taj način veoma lako objasnivši zašto je svirao u mladjim danima sa takvim gitarskim magovima, počev od čoveka koji je udario temelje rokenrola Čak Berija, jednog B.B. Kinga i ostalih, gde obični smrtnici mogu samo kroz najludje snove budnih očiju sanjati.
Ovaj put ću bez ikakvog zazora pohvaliti i ozvučenje, koje je bilo gotovo savršeno. Svaki ton se čuo, svaki lagani udarac palicom o činele i doboš, a što se samih vokala tiče, više sam razumeo Normana na engleskom, nego neke vokale koji su bili na maternjem jeziku a koji su nastupali ranije.
Pročitah negde skoro, da u principu, kvalitet zvuka ne zavisi od tonca, nego od umetnika na sceni. Da je bend taj koji stvara zvuk. A Norman i bend stvorili su više nego jedan predivan ugodjaj za sve ljubitelje roka, ali pre svega, bluza. Bilo mi je zadovoljstvo što sam upoznao jednu takvu ličnost.
Miodrag Marković
