Чини се да ниједан народ нема тако немаран однос према гробовима својих сродника као Срби. С једне стране, тај немар је апсолутно запостављање гробних места, које укључује њихово необележавање и неодржавање.
С друге стране, у појединим крајевима Србије иде се у другу крајност. На гробљима се подижу скупоцени споменици, капеле новокомпоноване архитектуре, које више личе на викендице у којима има све оно што има и у дому – фрижидери, телевизори, кревети…
Споменик треба да буде скроман са хришћанским обележјем у облику крста. Много је важније сећати се својих умрлих. Што се тиче става цркве око опела и сахране покојника, за цркву је најважније жито, вино и сам чин опела.
Опело је молитва у којој се свештеник моли за покој душе покојника и за опроштај грехова његових које је као човек у животу учинио. Важни су и помени који се врше од куће до гробља, јер је помен, такође молитва.
Међутим, у неким крајевима Србије, за погреб су везани бројни сувишни и штетни обичаји, који су често, чак и у супротности са учењем цркве. Један од таквих је и куповина венаца за сахрану, затим даривање разним даровима свих који присуствују сахрани.
Велика и обилна припрема јела и пића за сахране, такође је постала уобичајена, па се дешава да, када се гости наједу и напију, сахрана се претвори у гозбу. То је недопустиви грех према покојнику и његовој родбини.
У неким деловим Србије, народ се када долази са гробља, сачекује у дворишту где сви перу руке, узимају угљен од жара, па га преметну у рукама и пребаце преко себе. То је остало из времена када су Србијом харале заразне болести и то данас није потребно чинити.
За четрдесетодневни парастос такође су везани бројни обичаји, међу којима је клање “душног брава“. То не спада у црквене и верске обичаје, као ни гозбе које се организују поводом парастоса.
