Сумирају се утисци поводом манифестације Kултурно лето 2023. године. Објективно гледано, било је садржаја за свачији укус, узраст и музичку склоност. У готово месец и по дана приказани су садржаји од дечјих радионица, филмских пројекција, музичких догађаја, позоришних и балетских представа.
Наравно да све има своју цену коштања, која се не огледа само у материјално-финансијском исказивању исте. У малом граду не морају се дешавати само мали догађаји, нити у истима обитавају људи ситних стремљења. Могу одговорно да тврдим да провинцијски дух одавно живи у метрополама, како год се оне звале. Поред индустријско- технолошког и спортског развоја, свакој средини је неопходан и културни замах.
Што се позоришних представа тиче њих је веома лепо, стручно и студиозно описао Владимир Ђурђевић. Можда су се некоме свиделе, некоме не, о укусима не вреди расправљати. Али их је било током овог лета и оно што је такође битно је да су сви уметнички садржаји били бесплатни и свима доступни. По разноразним коментарима видим да је највише &qуот;запело&qуот; код Рибље Чорбе те да се постављају питања у стилу цене наступа Боре Ђорђевића и бенда. Не заборавите и озвучење које је било више него коректно, а сама јачина истог била је у складу са местом одржавања концерата. Бенд прославља 45. година постојања.
У Паланци сам бенд гледао као тинејџер далеког, далеког, пролећа 1981. године у дворишту паланачке гиманзије (тада се другачије звала). Било је то после њиховог другог студијског албума и првог наступа у Паланци. Пред око хиљаду знатижељника бенд је наступио на Гошиној приколици са скромном светлосном расветом и ништа бољим озвучењем. Памтим то, што би рекли, као да је јуче било. Бора, Миша, Вицко, Рајко и Бајага отворили су наступ са нумером Звезда Поткровља, а завршили са сонгом Остани Ђубре До Kраја. Све у свему око сат и по је трајала свирка. Довољно да се у сећању дечака који воли музику уреже у сећање до краја живота.
Да, наступ је имао душу, имао је оно нешто што носи неискварена позививница за рокенрол, без точења алкохола, без јела и пића, само музика и све оне дубоке поруке у истој. Али, другачија времена су била… Лично за мене је Чорба у неком иновативном музичком смислу после њиховог трећег албума (Мртва Природа) и престала да постоји. А да ли су временом изгубили властити анимус, остављам вама на процену. У нашем граду овог лета бенд је наступио у класичном, мултимедијалном издању и одличном звуку. Одсвирао је свој репертоар и отишао. Забава се завршила, утисци препричавају.
Јесте, има Паланка и своје бендове и они су свакако могли наћи своје место у оквиру наведене манифестације, али да и њихова свирка буде на озвучењу на коме су наступили Чорба и Саша Матић. Примера ради, 2007.године на концерту на Ушћу као предгрупа Ролинг Стоунса наступио је Електрични Оргазам, али на пет пута слабијем озвучењу него мега бенд. Хоћу рећи да у самом прихвату описа звука и слике, играју и неки други моменти који су везани за озвучење и за расвету, као и за сам простор где се дешава концертни догађај.
У вези наступа Саше Матића, нисам у тој врсти музике, али знам да је исти веома популаран, не само код нас, него и у региону. Рецимо, напунио је загребачку Арену. Наравно да је на његовом концерту било више публике него на претходном одржаном вече раније. Што се овогодишњих музичких дешавања у рок поп музици тиче у Паланци, поготову у неком компаративном смислу са неким много већим градовима, наш град је поприлични фаворит. Не може се прећутати да је заштитни знак рок музике у нас свакако бенд Сиx Пацк, који, онако узгред, следећег месеца своја два пређашња издања објављује на винилу (Епицентар и Минут Ћутања, у издању Масцома).
Места има за све, ако желимо сагледавати ствари реално. Хлеба и игара?! Наравно да примат увек имају егзистенцијалне ствари, и то је дефинитивно уреду, али не заборавите да немају сви новца, поготово мислим на млађу популацију, да оду у Београд и испрате разноразне скупе догађаје, како позоришне тако и музичке. Не држим да је Паланка мртав град у неком културолошком смислу. Има то зрнце које ваљамо на овај или онај начин, можда се и направи нешто. Не може се порећи да не постоје помаци, позоришна зграда је реновирана, чека се на биоскоп. Ту је и музеј са својим поставкама, ни Паланачки архив не заостаје с догађајима које повремено нуди.
То су чињенице. Мени је од било ког институционалног сажимања много ближе Пунк Роцк кафе са пар ентузијаста и њихово оживљавање годинама уназад музичке сцене у нас, а који од мене ама баш никакве материјалне користи немају, али гурају упорно неку своју причу. Подржавам. Институције су се пробудиле, и оне су почеле да покрећу неке ствари с мртве тачке. Подржавам. Да ли ће бити истрајни у свом науму, не знам. Видећемо, следеће лето…
Миодраг Марковић
