U svojoj raskošnoj harizmi da upropasti sve čega se dotakne, u
vlastitom sparingovanju protiv sebe samog, te izazivanju presitih zveri
na dvoboj u areni natopljenoj tudjom krvi, prosto izraste neki cvetak
otporan na čovekolike gluposti. Gotovo uvek prikriven, samotnim
ruhom oivičen, ali obdaren da vazda smogne snage da pomogne drugima
u skladu sa njihovim otupljenim i bezizraznim borama rasutih po licu. O
dobrim ljudima retko se slova slažu, o onima drugima se vesti i knjige
nižu. Što je više pobijenih i obespravljenih u njihovom tefteru, što im je
sila racija niža, a telesna moć jača, oni grade iluzorne svetove ocrtane na
papiru, odnosno u digitalnoj tehnici 21. veka uradjenih. Bez prava na
misao, ali retorički i glumački osnaženi u svom izopačenom nihilizmu,
prevariće sve oko sebe. Biti popularan ne znači biti i dostojan na
stranicama portala i šarenih strana štampanih izdanja.
Bljutava kap odteklog izvora, sasuta kroz grlo, samo nove rane
stvara, one prethodne odavno ne mogu zaceliti. Imati toliko talenta za
tugu ili propast, a usnama pokupiti svu tišinu koja je iskopala duboke
rovove izmedju njega i ostatka sveta, govore i teški koraci kojima je
kročio na rok scenu ondašnje nam države. Svi ga znate kao izuzetnog
gitaristu Riblje Čorbe, najvažnije numere on je izneo kao prva gitara
benda. Nesporna harizma neprikosnovenog vodje grupe, nikada nije
mogla u prvi plan izbaciti Rajka Kojića, a njemu to nikada nije bilo ni
važno. Čovek ne samo što je voleo muziku, on je živeo za istu, moćni
rifovi i jedinstveni, uglavnom kratki, solo efekti, dali su samo naslutiti
svo bogatstvo talenta, koje, na žalost, nije moglo da se nadogradi do
kraja. Rajko je sam izabrao put s koga su se retki vraćali. Ne i on. Kažu
da je bio u ljubav razočaran, da je to ono što ga je omelo da se do kraja
muzički izrazi, a što ga je, na koncu svega, i stajalo života. Ni punu 41.
godinu nije sastavio, Svevišnji ga je uskratio za dan.
No, ove godine je tačno 40. godina od njegovog jedinog, ne
možemo baš reći albuma, već maksi singla ili mini LP ploče, sa četiri
isključivo njegove numere. Te bezbrižne 1983. godine Rajko je
iskoristio pauzu u matičnom bendu i muzičkom svetu prezentovao svoj
materijal, koji nije previše odstupao od od onoga što je inače svirao, ali
je malo, ipak, bilo drugačiji nego ono što je sa Čorbom radio. Nekako je
oštriji nastup gitare, i ritam i solo, te je samo delić onoga što je maestro
na gitari posedovao, došlo do izražaja.
Tekstove su napisali Bora i Bajaga, a Bora Đorđević je otpevao
sve vokale. I posle punih četrdeset godina mislim da je pomenuti maksi
singl nepravedno zapostavljen. Jeste se vrteo na radio stanicama, ali
koncertno nije predstavljen publici na onaj način na koji je trebao biti,
odnosno kako zavređuje. Na mini albumu nalaze se numere Ne budi me
bez razloga, Lažeš, I to sve iz ljubavi i Grešnik pod kapom nebeskom.
Dve numere su odmah iskočile u prvi plan, Ne budi me bez razloga i I to
sve iz ljubavi . Ova druga je prava rokenroll stvar sa metal umecima,
posesivno agresivnog teksta koji bi u ovo vreme, naverovatnije, bio
dočekan na nož. Nešto poduži gitarski solo i vesele klavirske deonice sa
Borinim sirovim rokerskim glasom. Svoje umeće sviranja solo gitare,
Rajko je posebno iskazao u numeri Grešnik pod kapom nebeskom.
Simpatična bluz numera u kojoj tonovi klavira prepklapaju se tiho sa
solo gitarom. Tek da da do znanja kakav je bluz svirač bio pomenuti
grešnik. To, naravno nije uklesano na njegovoj nadgrobnoj ploči, ali
kao da je lagana priprema bila, jer ni Laze Ristovskog koji je svirao
klavir, a ni Neše Japanca koji je svirao bas, više nema. Onda možete
misliti kako je to bila jaka ekipa na ploči, Rajko, kao vođa sopstvenog
projekta, Bora kao prepoznatljiv vokal i tekstopisac, te Laza za
klavijaturama, Neša za bas gitarom, a za bubnjevima Vlajko Golubović.
Neiscrpljući talenat nikada nije razvijen do onih granica do kojih je
mogao biti dosegnut. Vlasnik istog nije imao potrebu za tim. Onako
miran i tih na sceni, živeo je nekim drugim životom, ne uspevši da se
otrgne iz zagrljaja mračnih vila, tek na tren ostavljajući tračak neke
uboge nade da bi se nešto moglo promeniti. Vremenom je i to iščezlo.
Rajko Kojić nije bio samo prva gitara Čorbe na najvažnijim
albumima benda, a prva tri, pogotovo Mrtva Priroda, su klasici
rokenrola na ovim područjima. Jeste Bora bio harizmatični lik, muzičar i
sjajan tekstopisac, ali jedan od početnih stubova benda bio je i Rajko
Kojić. Njegov način sviranja je bio i ostao prepoznatljiv, ali je uvek bio
u funkciji benda, bez iskakanja i nepotrebne, neusaglašene,
egzibicioznosti. Jedino što Rajko nije bio u funkciji sopstvenog
življenja, tu je iskokčio i bio je svestan toga.
Naravno, da ne mora ovako kao što napisah, ali je tako bilo. Moglo
je biti i drugačije, ali nije. Iza jednog maga rokenrola ostala je samo
jedna lična ploča, i rad na nekim numerama koje je Čorbi podario,
sećanje na jednog tihog čoveka, sa ko zna kakvim vatrama u sebi što je
gasio na način na koji je sam sebe osudio. Nije iznašao snage da pobedi
one talente u sebi koje je sa bolom nosio i ratovao na obalama lažnih
rajskih plaža.
Mlađim naraštajima toplo preporučujem da pronađu pomenuti
materijal na nekoj striming platformi ili jutjubu, imaće šta i da čuju.
Naravno, uvek recite NE drogi. Ima toliko lepih uvala u životu gde se
možete sakriti i toliko toga ostaviti iza sebe, za život, za ljubav, za
radost. Samo malo dobre volje i strpljenja. Uostalom, ovaj tekst je i u
funkciji toga.
Miodrag Marković
