Tišina lomi misli, besprekorno utkane u bezbojne oblake nošene u smiraj
ranog jesenjeg dana. I ptice su drugačije no što su bile, kao da su im
godinama unazad otežala krila, valjda od stalnog bežanja od ljudi i njihovih
stremljenja da, ako već ne mogu uspešno da se obračunaju među sobom, to
učine preko prirode. Sve što vredi u večitoj sumanutoj i neravnopravnoj borbi
osuđeno je bude poraženo, ali ne i poniženo, što uvek čini razliku između
lažnog uspeha i opstanka.
Preživeti godine koje, kao bujica na ušću, ruše sve što kršne ruke i lomne
duše stvore, ostati prividno normalan na puškomet od zla i na dah od
bogohulne reči, nije ništa drugo no čeprkanje po vlastitom pepelu u
samotnoj čežnji da se izrovari istina o samom postojanju eskluziviteta svake
ličnosti što sa sobom nosi svoj čemer. I stradanje.
U međuvremenu život korača, gordo, koliko mu se ukaže prilika, dok vreme
otiče, sećanja se nižu, a zaborav raste. Starimo, hteli to da priznamo ili ne,
nešto nas odvuče niz kolotečinu egzistencije i brojimo sate, listamo kalendare
i ponekad se upitamo čemu sve to, a onda neki dašak trajnosti preleti preko
lica, osmeh zatreperi i neka toplina smekša dušu. U dugačkom nizu rokenrol
albuma koji su privlačili moju pažnju, jedan zauzima posebno mesto, a eto,
ove godine slavim trideset punih godina od njegovog objavljivanja. Reč je o
jednoj dami, za koju znam da je pre obelodanjivanja debi izdanja, sjajno
pevala u grupi Pop Polifonija. Otišla potom sa grupom Aske na Evroviziju,
početkom osamdesetih, a zatim krajem pomenute decenije zaiskrila svom
onom muzičkom lepotom koju je nosila u sebi, duboko skrivajući to zrnce
tuge prosute niz božije stepenice. Snežana Mišković – Viktorija.
Teško bih mogao za nju reći da je životna pobednica, ali je nesporno da ima
osobni kvalitet koji retko koja pevačica sa ovih prostora poseduje u svom
vokalu. A on je pravi rokerski. Naravno da nije uvek bila rokenroler u svom
prvobitnom obliku, ali je i ta pravila ispoštovala. Nikada je nisam upoznao,
nisam prisustvovao nijednom njenom nastupu, jednostavno kao tinejdžer
slušao sam neku drugačiju muziku. Čuj muziku, i tu bi moglo biti rasprave…
Kako sam sluhovno sazrevao, tako sam bliže bio njenom vokalu i
interpretaciji. Ima tu neke doze perfekcionizma u njoj, ima neke želje da se
otme od sebe same, izbaci sve loše duhove, otkrije sve ono što jednu damu
od rokenrola čini pupoljkom, bez obzira na godine… Ali, uvek ima ta reč, od
prokleta tri slova… O Viktoriji, Snežani, saznao sam gotovo sve od moje,
nažalost preminule, prijateljice i saradnice – da je bila izuzetan đak, muzički
obrazovana od malena, visprena i natprosečno inteligentna. Drugo
zadržavam za sebe. Đavo nikada ne miruje.
Album su potpomogli, što muzički, što tekstualno i vokalno, Bora
Đorđević, Alka Vuica, Điboni, Kiki, Rex Ilusivii… U osam pesama, na debi
projektu, Viktorija je delovala čvrsto, fajterski raspoložena, u naponu
glasovne snage, i najbitnije – bila je u trendu. No, kako je vreme prolazilo, kao
da su i teme sa albuma “Spavaćeš sam” dobijale na vrednosti, popularnosti,
što ne reći i lepoti samoj. Noseću numeru je napisao Điboni, tvrda hard rok
pesma, vokali zveče na gornjoj granici vriska, ženska kletva koja hirovito
leprša u vazduhu odajući svu kapricioznost mlade osobe.
“Sami” je prepev songa benda Ohio Express na kome su udarnički nastupili
Bora Đorđević i Milan Mladenović. “Barakudu” je napisao Kiki Lesendrić,
takođe jedna od snažnih tema, ne možete ostati ravnodušni na krik koji iz
sebe ispusti taj jedinstveni ženski vokal. Predivnu rok baladu “Ne pitaj”
napisali su Bora Đorđević i Điboni. Zastaje dah pri slušanju izvedbe na
Viktorijin način, moćna muzika i predivni stih, kako živeti život po kazni. Bora
u najjačoj stihovnoj fazi, Điboni tek razrađuje svoj muzički put u kom pravcu
će ići. I sa ove vremenske distance teško joj je bilo šta dodati, a pogotovo
oduzeti.
“Krene mi ponekad” pripada nežnim horskim pesmama, fina lagana stvar.
Opisuje ženske boli na jedan specifičan način, koji ponekad, ona, nazovi
tvrđa, muška, strana ne može shvatiti. Predivni tonovi saksofona, koji u
pozadini daju temeljitost temi, pripadaju Miroslavu Sedaku. Na albumu je u
više pesama bas svirao Neša Stefanović Japanac, kao i maestro za
klavijaturama Lazar Ristovski. Bože, kako sada moćno izgleda spisak
saradnika na albumu. Čini mi se kao da je čitav vek za nama, a opet, kao da je
juče bilo. Iz njega je iskočila još jedna numera, na ivici hevi metala… dominira
raspevani glas Viktorije nošen ritmičkom podlogom, poput letećeg ćilima,
tvorca pesme Gorana Todorovića – “Šarene ulice“.
Nakon ovog albuma, u karijeri, izdala je još tri albuma, sasvim solidna, sa
nekoliko tema koje su, takođe večno ostavile traga u domaćem rokenrolu.
Ipak, ovaj prvi ima nekakav magičan ukus nade, miriše na jutarnju ružu,
okupanu sa nekoliko kapljica rose, nosi vetar u kosi, i samotno odmotava
čarobno klupko vremena. Miris koji smiruje i rashoduje sve one grešne misli
rasute po laticama.
Da, zbog toga je Snežana Mišković – Viktorija, naša ruža od rokenrola.
Miodrag Marković
