Од 10. јануара до Богојављења, односно 19. јануара, трају „Некрштени дани“, у питању је период године када Исус Христ још увек није био крштен и да је због тога и данас у ово доба земља отворена да мртви излазе, а заједно са њима и ђаволи и разни други демони.
Ове нечастиве силе владају од тренутка када се смркне па све док не запевају први петлови. Због тога, народ каже, преко ноћи никако не треба излазити из куће. Онај ко се усуди да путује након заласка сунца, каже предање, неће добро проћи, а ако неко баш мора да излази требало би да са собом носи бели лук, крст или неки оштар метални предмет, пише Историјски забавник.
Слично, у неким крајевима Србије још се и данас пажљиво пази да у Некрштене дане жене никако не преду, не ткају и не перу. Напољу се не оставља ништа бело, а нарочито се брине да ван не остане дечја одећа јер би зле силе бајалицама и уроцима могле преко ствари да нашкоде деци.
По неким селима, нарочито у влашким крајевима, крије се чак и светлост из кућа тако што се на прозоре стављају завесе или спуштају ролетне. Ноћу се не пије вода јер предање каже да се демони увлаче у кућне посуде и ту вребају неопрезне.
Народ каже да Некрштени дани нису добро време за рађање. Верује се да ће дете које дође на свет између Божића и Богојављања бити болешљиво и несрећно. Да би се малишани “одбранили од урока”, стари су смислили ово – деца рођена у Некрштене дане морају сваке године у том периоду да са собом носе посебну кошуљу, ткану на камину.
Како би „одагнао беду и смањио муку“ у овом суморном периоду, народ је смислио и “противлек” за Некрштене дане – некада су по селима и градовима у Србији на све стране ишле маскиране поворке које су представљале духове, чудовишта и мртве претке. Ови коледари су се кретали од куће до куће и тражили прилоге: сланину, јаја, месо, брашно, млеко, ракију и вино…
Верује се да ће граја, музика и смех отерати нечастиве силе. А уз храну, пиће и „чашицу разговора“ сваки страх и мука се лакше поднесу и бриже прођу.
