Sam rokenrol razvijao se kroz sva moguća životna nadahnuća,
ponekad lascivno, nekada agresivno, nekada pritajeno, ali teško da je
stajao na leru. Možda je par koraka išao i u nazad, ali se trudio da ne
bude statičan i mlitav. Iz njegovog korena mnogi muzički pravci su se
rodili, neki poprilično i razgoropadili, ali umeće istog od početka je bilo
vezano samo za jednu reč – bunt. Neslaganje sa uštogljenim,
stereoptipnim, prikazima života i okruženja, nametnutim stavovima i
zamagljenim obećanjima o velelepnom životu u tamo nekoj budućnosti,
koja je sveprisutna u mašti mladih ljudi, ali koja nikada trenutno nije
dostupna. No, mlado biće je uvek poput rokenrola, nestrpljivo, prepuno
energije, nekada pozitivne, nekada i okrutno negativne, no ono je pre
svega biće koje nema kada da čeka, ne postoji sutra, želi sada, odmah i
hoće sve, u trenutku. A taj trenutak otegne se do večnosti. I nazad.
U tom skliskom otimanju od vremena, svoj mali doprinos istorijatu
mladalačkog fenomena, a sve po svršetku utopijske borbe Dece cveća i
njihovog uverenja, više želje, da mir ovlada vascelim svetom, utkao se i
jedan, u početku veoma zanimljiv bend sa britanskog podneblja. The
Vibrators mu je ime, a bend su sačinjavali Knox Camorchan vokal, Pat
Collier bas gitara, John Ellis na gitari i za bubnjevima John Edwards.
Sumnjam da vam navedena imena mnogo znače, da ne kažem da ih i ne
prepoznajete, ma koliko voleli i slušali muziku.
Medjutim, njihov debitanski album Pure Mania objavljen sredinom
1977. godine iznedrio je nekoliko veoma interesantnih songova,
odsviranih na malo drugačiji način, no sve u pank maniru. Brzo, kratko i
jasno. Po meni, na albumu sve prašti od surove opčinjenosti rokenrola,
svedeno na razumnu količinu tadašnjih novotarija koje su protkane
pankom. U svoj svojoj jednostavnosti, pank rok je lagano pristupačan za
izbacivanje sve one nagomilane negativne energije, budjenje učmalosti i
misaono-fizičkog pražnjenja mladog bića. Taj megalomanski rascep u
duši, u svakodnevnoj borbi za bitisanje u sadašnjosti i željom za
promenu svega prisutnog i dostupnog u instant revolucionarnom zahtevu
mladosti za slobodom neograničenog karaktera, uvek naidje na plodno
tlo. Sweet, Sweet Heart, Petrol, Yeah, Yeah, Yeah ( u našem okruženju
Psihomodopop je poslednji obradio navedenu numeru više nego
uspešno), Baby,Baby, London Girls samo su deo žestokog rok okršaja
upriličenog na albumu Pure Mania.
Zanimljivo je da je samo jedna numera sa albuma objavljena kao
singl i to Baby, Baby. Sam tekst nimalo nije zahtevan, jednostavni iskazi
ljubavi u par minuta umereno žestoke muzike, omogućavaju užitak bez
nekog posebnog predefinisanja iskazanosti songa. Sve je tu tako
jednostavno, prosto, a opet zvuči prihvatljivo i umilno lepo. I sa drugim
tekstovima pesama na albumu je slična stvar. Nema tu velikih reči,
užurbanost tadašnje svakodnevnice i spoznaja da i samo vlastito
okruženje može biti drugačije, ne deluje nimalo idilično, ali ta žestina
angažovanog panka završava na numeri koja okončava album, Bad
Time (Loše vreme), gde ista deluje kao blagi dečji nestašluk pre gotovo
pola veka u odnosu na surovu današnjicu.
Pošto smo skloni ocenjivanju svega i svačega isključivo kroz
spoljašnju formu gledanja i saosmatranja svih mogućih pojava,
prosečnom promatraču poluvekovnih zbivanja na muzičkoj sceni svih
pravaca koje radjaju zvučne zapise i tonove, a neki čak i muziku
nadogradjuju, uvek promakne onaj najbitniji deo u pank stvaralaštvu, a
to je definitivno nemirenje sa onim što se nudi mladima, sukob sa svima
u okruženju i večita želja da se bude drugačiji. Jednostavno, nije u pank
maniru, a to svakako nije anarhija, da se peva o samo o ljubavi, njihov
motiv je neprikosnovena, ali često i uzaludna borba, za beg iz
osiromašenih geta, utopijska snaga želje da se bude ravnopravan, barem
u startnim pozicijama, sa bilo kojim drugim konkurentom. Biti gladan i
nezaposlen, živeti a ne znati projekciju sopstvene budućnosti, ne videći
boljitak iste, to su svi porivi koju pank kultura promiče kroz milje,
nazovi supkulture. No, teško bismo mogli poreći da pank nije bio deo
naših odrastanja, bar kada je reč o starijim generacijama. The Vibrators
je bio jedan od pank bendova koji je omogućavao to pražnjenje
negativne energije u par minuta svojih pesama.
U jesen 2009. godine bend je nastupio i u Beogradu, u SKC-u.
Pamtim reklamu, a dobro se sećam da sam tada imao želju da ih gledam,
ali sam smatrao da sam mator za pank nastupe u svojim, tada
četrdesetim godinama. Pogrešio sam. Što mi reče Miki Radojević,
nikada nisi mator ni za jednu muziku. Pank je samo primer.
I na kraju, Pure Mania je bio, i ostao, jedan odličan pank rok
album, što The Vibrators nikada kasnije nije uspeo ponoviti. U mojoj
kolekciji ploča, ista je ostala odavno bez omota, a sama gramofonska
ploča poprilično je pohabana, više krcka no što se muzika sa nje čuje.
Ali, i to je osobeni užitak. A što se samog benda tiče, isti i dalje
nastupa, naravno u izmenjenom sastavu, a poslednji album su izdali
2022. godine. Ipak, bojim se da to nije to…
Miodrag Marković
