Поред својих радних обавеза свако запослено лице би требало да зна и своја права. Незнање и неупућеност у њих послодавци често злоупотребљавају, а како до тога не би дошло, препорука свим запосленим лицима јесте да прочитају најновији Закон о раду који им може решити многе недоумице.
Што се тиче радног времена и прековременог рада ту је Закон прецизан, пуно радно време износи 40 часова недељно, а општим актом може да се утврди да пуно радно време буде краће од 40 часова недељно, али не краће од 36 часова недељно. Непуно радно време, у смислу овог закона, јесте радно време краће од пуног радног времена. Све преко 40 сати недељно рачуна се као прековремени рад. Закон каже да на захтев послодавца, запослени је дужан да ради дуже од пуног радног времена у случају више силе, изненадног повећања обима посла и у другим случајевима када је неопходно да се у одређеном року заврши посао који није планиран, али не дуже од 8 сати недељно. Запослени не може да ради дуже од 12 часова дневно укључујући и прековремени рад.
Што се тиче одмора током радног времена према Закону о раду запослени који ради најмање шест часова дневно има право на одмор у току дневног рада у трајању од најмање 30 минута. Запослени који ради дуже од четири, а краће од шест часова дневно има право на одмор у току рада у трајању од најмање 15 минута. Запослени који ради дуже од 10 часова дневно, има право на одмор у току рада у трајању од најмање 45 минута. Одмор у току дневног рада не може да се користи на почетку и на крају радног времена, а време одмора се урачунава у радно време.
Право на коришћење годишњег одмора запослени стиче после месец дана непрекидног рада од дана заснивања радног односа код послодавца. Запослени не може да се одрекне права на годишњи одмор, нити му се то право може ускратити или заменити новчаном накнадом, осим у случају престанка радног односа у складу са овим законом. У свакој календарској години запослени има право на годишњи одмор у трајању утврђеном општим актом и уговором о раду, а најмање 20 радних дана. Дужина годишњег одмора утврђује се тако што се законски минимум од 20 радних дана увећава по основу доприноса на раду, услова рада, радног искуства, стручне спреме запосленог и других критеријума утврђених општим актом или уговором о раду. При утврђивању дужине годишњег одмора радна недеља рачуна се као пет радних дана.
Празници који су нерадни дани не урачунавају се у дане годишњег одмора, ако је запослени за време коришћења годишњег одмора привремено спречен за рад у смислу прописа о здравственом осигурању – има право да по истеку те спречености за рад настави коришћење годишњег одмора.
Запослени има право на увећану зараду у висини утврђеној општим актом и уговором о раду, и то:
1) за рад на дан празника који је нерадни дан – најмање 110% од основице;
2) за рад ноћу, ако такав рад није вреднован при утврђивању основне зараде – најмање 26% од основице;
3) за прековремени рад – најмање 26% од основице;
4) по основу времена проведеног на раду за сваку пуну годину рада остварену у радном односу код послодавца (у даљем тексту: минули рад) – најмање 0,4% од основице.
При обрачуну минулог рада рачуна се и време проведено у радном односу код послодавца претходника из члана 147. овог закона, као и код повезаних лица са послодавцем у складу са законом.
Ако су се истовремено стекли услови по више основа утврђених у ставу 1. овог члана, проценат увећане зараде не може бити нижи од збира процената по сваком од основа увећања.
Општим актом и уговором о раду могу да се утврде и други случајеви у којима запослени има право на увећану зараду, као што је увећање зараде по основу рада у сменама.
Основицу за обрачун увећане зараде чини основна зарада утврђена у складу са законом, општим актом и уговором о раду.
Запослени има право на одсуство са рада уз накнаду зараде (плаћено одсуство) у укупном трајању до пет радних дана у току календарске године, у случају склапања брака, порођаја супруге, теже болести члана уже породице и у другим случајевима утврђеним општим актом и уговором о раду.
Запослени има право на плаћено одсуство још:
1) пет радних дана због смрти члана уже породице;
2) два узастопна дана за сваки случај добровољног давања крви рачунајући и дан давања крви.
Члановима уже породице сматрају се брачни друг, деца, браћа, сестре, родитељи, усвојилац, усвојеник и старатељ.
