Тако ће школе морати да имају:
– својеврсне аларме за узбуну
– планове евакуације
– безбедна места унутар саме установе или ван ње
– наставници да у случају потребе закључају ђаке и себе у учионицама
– поступање у ванредним догађајима, односно својеврсне вежбе евакуације, мораће да се спроводе најмање једном годишње
Овај правилник Министарство просвете изменило је и допунило у циљу унапређивања поступања школа у области заштите од насиља и реаговања у кризним ситуацијама, а све као логична последица трагедије која се почетком маја 2023. године догодила у ОШ „Владислав Рибникар“ у Београду.
Сада су до детаља дефинисани нивои насиља, а новоформирани тимови у школама добили су шира овлашћења у раду.
– Имамо нове правилнике којима се подиже улога школе на виши ниво. Суштина је да се њима јача улога школе, и значај који они имају у превенцији насиља. Циљ свих ових предложених мера је да наставници, родитељи и деца знају да су резултати образовања важни, али да је безбедност деце у школама најбитнија од свега – истакла је за „Блиц“ Славица Ђукић Дејановић, министарка просвете.
Усвојени правилник доноси много новина, а све су обједињене на једном месту у приручнику „Поступање установа образовања и васпитања у кризним догађајима“ које је достављено свим школама у Србији, основним и средњим. У њему су до детаља дефинисани кораци у кризним ситуацијама и нова решења у дисциплинско-васпитном поступку. Директори школа морају да спроведу одредбе правилника, уз могућност хитне смене уколико пропусти у примени буду уочени.
Милорад Антић, из Форума средњих стручних школа, каже да је обавеза директора школе да спроводи оно што је донело Министарство просвете.
– Директор или било ко, ако не спроведе правилник у потпуности може да буде под хитно смењен, и да чак на неки начин одговара – каже Антић. Увођење тимова за кризне догађаје представља важан механизам за брзо и ефикасно реаговање у случајевима хитних ситуација попут насилних смрти или озбиљних инцидената. Тим за заштиту од насиља овим правилником добија већа овлашћења и има могућност удаљавања ученика из непосредног образовно-васпитног рада, односно школе, уколико процени у складу са ризицима, ситуацијом, степеном насиља да ученик не би требало да буде у школи.
При избору чланова тима треба водити рачуна да то буду особе које имају ауторитет у колективу, а уједно су сензибилисане и добро се сналазе у стресним ситуацијама.
Свака школа мора да има аларм за узбуну
Правилник детаљно прописује на који начин школе морају спремно и ефикасно да реагују на кризни догађај. Школа мора да одреди начин на који се упозорава на опасност, аларм, и да о томе информише све (децу, ученике, запослене, родитеље). Начини упозоравања могу бити различити: на пример, специфично звоно или знак узбуне, обавештење преко разгласа, упозорење преко СМС-а, шифра и слично, у складу са могућностима установе.
Свака установа треба да има план евакуације у коме ће поред евакуационог пута, бити тачно одређена безбедна места/скровишта у установи или ван ње, као и место поновног окупљања уколико би услед кризног догађаја дошло до напуштања установе. Евакуациони пут из установе је пут који води од било које тачке у објекту до спољног простора или сигурног и безбедног простора у установи
Ако установа има више излаза, потребно је тачно утврдити која одељења се усмеравају на који излаз. Предвиђено безбедно место може бити место ван установе или посебно место унутар установе на коме се не могу очекивати штетне последице.
Вежбе евакуације бар једном годишње. Потребно је да све просторије у установи буду јасно означене бројевима (са обе стране врата) и да постоји просторни план установе са ознакама. Ово је врло важно у ситуацијама као што су, на пример, пожар, талачка криза, терористички напад, јер олакшава комуникацију и лоцирање оних који су угрожени, али и сналажење спасилачких екипа и полиције.
– Обавезно једном годишње, а по потреби и чешће, спровести вежбе евакуације из установе или закључавања просторија, ако је потребно заштитити се од спољне претње. Потребно је проверити да ли сви знају инструкције за евакуацију, односно да не носе се торбе, књиге, да иду у колони по двоје са својим наставником – стоји у правилнику.
Такође, како се додаје, „било би добро обезбедити могућност закључавања просторија у установи“.
Када су деца/ученици у просторији, кључ треба да је са унутрашње стране како би наставник/васпитач могао да закључа уколико буде потребе за тим.
Додатно, препорука је да на једном одређеном месту у установи буду сви дупликати кључева. Такође је важно и да сви буду информисани где се налазе и како се користе апарати за гашење пожара и паковања прве помоћи.
Врсте кризних догађаја:
– Природна смрт детета/ученика
– Покушај убиства и убиство детета/ученика
– Покушај самоубиства ученика и самоубиство
– Природна смрт, самоубиство или убиство запосленог у установи
– Саобраћајна незгода у којој је повређено или настрадало дете и/или запослени
– Нестанак детета/ученика
– Масовно тровање у простору установе
– Дојава о подметнутој експлозивној направи или терористичком нападу
– Талачка криза
– Насиље већих размера (масовне туче, вишеструка убиства, терористички напади)
– Техничко-технолошке опасности (експлозија, изливање, испаравање отровних материја и пожар)
– Природне катастрофе (поплаве, земљотреси, пожари…)
– Епидемија која је обухватила територију на којој се налази установа
– Други кризни догађаји
Реакције ђака на кризу
Да ли су у питању ученици основних или средњих школа, сви они могу реаговати различито на кризне ситуације, а њихове очекиване реакције такође су наведене у овом Правилнику.
Психолошке реакције ученика основне школе на кризне ситуације:
– изразити страх (најчешће од тога да се кризни догађај не понови)
– изненадне промене емоционалног стања (плакање, љутња, напади беса, агресивно
– понашање, неконтролисани смех и сл)
– осећање кривице (опседнутост мислима да су могли спречити догађај)
– осамљивање или потреба за сталним присуством других
– тешкоће у учењу
– заборавност
– психосоматске реакције (проблеми са исхраном, спавањем, стомачне тегобе, мучнина,
главобоља и сл)
Психолошке реакције ученика средње школе на кризне ситуације:
– неверица да се догађај стварно одиграо
– страх од тога да се кризни догађај не понови
– интензивна сећања на догађај кроз слике и звуке
– тешкоће са пажњом и учењем
– губитак интересовања за оно што је раније било привлачно
осећај бесмисла
– психосоматске реакције (проблеми са исхраном, спавањем, стомачне тегобе, мучнина,
главобоља и сл.)
– осамљивање или потреба за сталним присуством других
– склоност импулсивном реаговању и ризичном понашању
