Прича о Тајној вечери у ноћи пре Христовог распећа је објављена у четири књиге Новог завета (Матеј 26:17–29; Марко 14:12–25; Лука 22:7–38; и 1. Коринћанима 11:23– 25). Писма светог апостола Павла и Дела апостолска показују да су рани хришћани веровали да је на Тајној вечери Христос симболично показао своје посланство месије које се дешава због смрти на крсту при коме је као јагањац жртвован за људски грех.
Синоптичка јеванђеља (Матеј, Марко и Лука) и рана традиција цркве потврђују да се Тајна вечера догодила на Пасху. Према библијском извештају, Исус је послао двојицу својих ученика да припреме јело и састао се са свим ученицима.
Рекао им је да ће га један од њих издати. Након што је благословио хлеб Исус им је рекао: „Узмите, једите; ово је Тело моје које се ломи за вас, ради опроштења грехова.“ Када кад је благословио Чашу вина рекао је: „Пијте из ње сви; ово је Крв моја Новога завета која се лије за вас, и за многе, ради опроштења грехова.“
Мада извештај о распећу у Јеванђељу по Јовану указује на то да Тајна вечера није могла бити пасхална трпеза, многи тумачи прихватају извештај дат у синоптичким јеванђељима.
Два аспекта Тајне вечере традиционално су приказана у хришћанској уметности: Христово откривање апостолима да ће га један од њих издати и њихова реакција на ову најаву, и успостављање Тајне Евхаристије уз причешће апостола.
Ранохришћанска уметност (око 2. до 6. века) није наглашавала поједине аспекте Тајне вечере, али је после тога православни Исток углавном фаворизовао композиције које су наглашавале симболичку страну догађаја, а Запад је фаворизовао оне који су наглашавали наратив.
У ранохришћанској уметности присуство рибе на столу симболизује установу Евхаристије. Овај симбол се појављивао у западним приказима причешћа апостола све до 15. века, када су га заменили путир и нафора.
Леонардова „Тајна вечера“
Једно од најпознатијих уметничких дела на свету, које је Леонардо да Винчи насликао, вероватно између 1495. и 1498. године, за доминикански манастир Санта Марија де ла Грације у Милану је Тајна вечера. Она приказује драматичну сцену описану у неколико блиско повезаних момената у Јеванђељима, укључујући Матеја 26:21–28, у којој Исус изјављује да ће га један од апостола издати и касније уводи Евхаристију.
Према Леонардовом уверењу да држање, гест и израз треба да манифестују „појмове ума“, сваки од 12 ученика реагује на начин који је Леонардо сматрао прикладним за личност тог човека. Резултат је комплексна студија различитих људских емоција, приказана у варљиво једноставној композицији.
Леонардова верзија изгледа уредно распоређена, са Исусом у центру великог стола и апостолима са његове леве и десне стране. Носи традиционалну црвену и плаву одору и има браду, али Леонардо га није уоквирио уобичајеним ореолом. Неки научници сматрају да светлост са прозора иза Исуса има ту намену или да подразумеване линије забата изнад прозора стварају илузију ореола. Други су пак тврдили да атрибут који недостаје може такође да указује да је Исус и даље људско биће, које ће, као такво, издржати бол и патњу страдања.
Сцена није замрзнути тренутак, већ пре представљање узастопних тренутака. Исус је објавио своју предстојећу издају, а апостоли реагују.
Филип, који стоји у групи са Исусове леве стране, показује према себи и као да каже: „Зар сам то ја, Господе?“ Чини се да Исус одговара: „Онај који је умочио руку у зделу са мном, издаће ме“ (Матеј 26:23). Истовремено, Исус и Јуда, који седи са групом са Исусове десне стране, посежу према истом јелу на столу између њих, што означава Јуду као издајника. Исус такође показује према чаши вина и парчету хлеба, сугеришући успостављање обреда Светог Причешћа.
Исусова спокојна смиреност, спуштене главе и очију, у супротности је са узнемиреношћу апостола. Њихови различити положаји се подижу, спуштају, протежу и преплићу док остају организовани у групе од по троје.
Јаков Велики, са Христове леве стране, љутито шири руке док Неверни Тома, чучнувши иза Јакова, показује нагоре и као да пита: „Да ли је ово Божји план?“ Његов гест предвиђа његов каснији поновни сусрет са васкрслим Христом, тренутак који је често представљен у уметности када Тома прстима додирује Христове ране од распећа да би угушио своје сумње.
Петар, који је идентификован по ножу у руци којим ће касније одсећи ухо војнику који покушава да ухапси Исуса, креће се према благом Јовану, који седи са Исусове десне стране и изгледа као да се онесвестио. Јуда, хватајући торбицу која садржи његову награду за идентификацију Исуса, склања се од Петра, наизглед узнемирен због брзог поступка другог апостола.
Чини се да остали апостоли шапућу, тугују и расправљају међу собом.
Оброк се одвија у готово празној просторији, тако да се гледалац фокусира на радњу која се одвија у првом плану. Тамне таписерије облажу зидове са обе стране, док на задњем зиду доминирају три прозора који гледају на таласасти пејзаж који подсећа на милански крајолик. Леонардо је представио простор користећи линеарну перспективу, технику поново откривену у ренесанси која користи паралелне линије које се спајају у једној тачки нестајања да би створиле илузију дубине на равној површини.
Сликани простор Тајне вечере увек изгледа уочљиво у супротности са простором трпезарије. То је један од многих визуелних парадокса које су научници приметили у вези са Леонардовом сликом. Такође су приметили да је сто превелик да стане у приказану просторију, али није довољно велик да седи 13 мушкараца, барем не дуж три стране на којима су постављени. Сцена, тако наизглед једноставна и организована, збуњујуће је решење изазова стварања илузије тродимензионалног простора на равној површини.
Слика, упркос напорима на рестаурацији, веома је осетљива, тако да, у настојању да успори њено пропадање, посетиоци у малим групама имају 15 минута да погледају фреску. Иако су неки од Леонардових прослављених уметничких квалитета – блиставе боје, меко моделовање и проучавани изрази лица – изгубљени, гледаоци и даље могу да сведоче о његовој вештини у приказивању секвенцијалног наратива, његовом промишљеном приступу стварању илузије простора и његовом интересу за представљање људска психологија у изразу, гесту и држању.
Леонардовој Тајној вечери дивили су се уметници као што су Рембрант ван Рајн и Петер Паул Рубенс и писци Јохан Волфганг Гете и Мери Вулстонкрафт Шели.
Такође је инспирисала безброј репродукција, тумачења, теорија завере и фикција.
