Развој плаштанице је прилично сложен и доводи се у везу са развојем воздуха, великим входом и вечерњом службом Великог петка.
Циклус Христових страдања или Христових мука је неизоставан у хришћанској иконографији. Он представља низ од дванаест сцена (Тајна вечера, Прање ногу, Молитва у Гетсиманском врту, Издајство Јудино, Христос пред јеврејским судијама Аном и Кајафом, Христос пред Пилатом, Ругање Христу, Одрицање Петрово, Пут на Голготу, Пењање на крст, Распеће, Скидање с крста, Полагање у гроб и Оплакивање) које су, као и друге представе у црквама, повезане са литургијом.
Поред вресака су се развили и други богослужбени предмети који су такође постали неизоставан део служења. Један од њих је плаштаница.
Плаштаница је платно са извезеним или насликаним Христом непосредно после скидања са крста. На плаштаници се налазе и представе скидања са крста и полагања у гроб, а ту је и представа Богородице, Јосифа, Никодима и еванђелисте Јована.
Плаштаница се износи у току појања стиховњих стихира на вечерњем богослужењу Великог петка и полаже се увек заједно са Јеванђељем на средину храма на посебан сто.
Развој плаштанице је прилично сложен и доводи се у везу са развојем воздуха, великим входом и вечерњом службом Великог петка. Воздух је платно које је символ покрова у који су Јосиф и Никодим увили тело Христово. У њега је увијано Јеванђеље и свештеник га је износио прислоњено на груди или на рамену док су се појале стиховње стихире вечерње Великог петка и полагао га на сто у средини храма где му се народ поклан јао до краја јутрења Велике суботе.
Тада је на јутрењу Велике суботе, на трисветом великог славословља, које се појало споро, Јеванђеље обношено у литији и полагано на свету трпезу која симболично представља гроб Христов.
Симболизми и пракса Великог петка утицали на то да се на воздуху слика или везе тело мртвог Исуса Христа. Судећи по сликовитим представама скидања са крста и полагања у гроб, представа Исуса на воздуху све више је потискивала Јеванђеље које је пар еxцелланце симбол Христа, да би касније прерасла у самосталан литургијски предмет у „плаштаницу“, која се додавањем Богородице, Јосифа и Никодима, јеванђелисте Јована, мироносица и анђела развила у слику „оплакивања Христа“, док је воздух поново попримио своју стару, једноставну форму, објашњено је на сајту Српске православне цркве.
Касније је плаштаница почела да се износи у току појања стиховњих стихира на Велики петак, увек заједно са Јеванђељем, на средину храма на посебан сто. Тамо је била предмет поклоњења и манифестовања побожности верника (цвеће, ароматична уља) до момента симболичне Христове сахране, односно „полагања у гроб“ после завршетка „опела“, односно јутрење Велике суботе.
Сто на који се полаже плаштаница, који је симболизовао камен на коме је тело Христово било припремљено за полагање у гроб, временом се толико развио да је добио и балдахин (киворијум), по угледу на Свету трпезу или кувуклију Светог гроба. Када се стигло до ове тачке било је онда лако да се дође до погрешног тумачења овог стола као Гроба Господњег, а полагање Јеванђеља и плаштанице се почело сматрати као полагање у гроб, и на крају да би конфузија била већа на њему је почела да се служи Литургија Велике суботе.
Фото С. Милутиновић
