Обичаји на сахранама у Србији неретко могу да вас збуне, фрапирају, да се питате: „Побогу, шта то чине?!“, јер, уколико нисте из тог краја, може вас прилично зачудити зашто на прекрштеним рукама покојника као важан детаљ истиче се сат, претходно навијен или с новом убаченом батеријом како би радио, или да у шакама држи мобилни телефон.
Вероватно вам неће бити свеједно ни када видите да убацују играчку лутку, а преминули је одрасла особа. То се чини из убеђења да ће се тако прекинути смртни низ уколико у року од годину дана премину две особе у истој породици.
– Ако у року од годину дана премину две особе у истој породици, то је по снази магије недовољан број, те ће морати да дође до целовитости, тј. до умирања и треће душе. Ожалошћени, како би се спасли трећег губитка, у ковчег стављају лутку као симбол супститута трећег покојника – објашњава за „Курир“ етнолог Бојан Јовановић.
Обичај даривања новца покојнику задржао се у нашим крајевима до дана данашњег, а преузет је давно из грчке традиције. Стари Грци су веровали да покојници морају да плате чамџији Флегију да их превезе преко реке Стикс, где би започели загробни живот.
Опстајање тог чина у данашња времена може се посматрати кроз призму практичних разлога, а то је новчана помоћ породици онога који је преминуо.
Дуго су се имућни људи у селима сахрањивали са златом. По веровањима, њима је злато било неопходно да плате пут то раја, а породица се увек труди да одвоји најбољи комади злата. Али онда су временом лопови почели да скрнаве гробнице како би се дочепали златника, па се тај обичај из тог разлога све мање практикује.
Стручњаци сматрају да су ови обичаји са становишта традиције настали под утицајем митова и посебно су приметни током припреме покојника са сахрану, када се у његове џепове убацују многе личне ствари, али и „корисне ситнице“, као на пример чешаљ, да би и на оном свету могао да води рачуна о својој уредности.
– Обичај је да се покојнику у близини нађу парице да би, по веровањима, имао да плати „пут до оног света“, а поред тога се стављају личне ствари, па то некада може бити и ручни сат или, на пример, штап на који се ослањао – каже Јовановић за „Курир“.
Да ли смеју да се стављају породиче фотографије у ковчег?
Према српским обичајима, у ковчег не треба да се стављају породичне фотографије, јер се верује, што нам потврђује и етнолог Јовановић, да ће Бог заједно са душом умрлог са собом у вечни живот повести и оне који су на фотографији, а још су живи. Тиме би била доведена у опасност породица преминулог.
У Србији је обичај да се покојнку облачи најбоље одело, које је најчешће унапред припремљено за сахрану. Верује се да ће покојник бити вечно у њему и зато се бира управо специјално и најлепше како би у вечном животу био добро одевен.
У неким деловима Србије, као на пример у ужичком крају, верује се да, уколико покојника када је сандук отворен прескочи нека од домаћих животиња, односно ако има неки блиски контакт, он ће се повампирити. Ова појава, верују, не слути на добро, па зато укућани изузетно воде рачуна о томе да су мачке и пси изван зидова дома. Али исто тако не остављају покојника самог у кући јер се верује да може ђаво да се усели у тело преминулог и тиме га натера да устане из мртвих и штети живима.
У последње време обичај је да се у џеп тог одела стави чак и мобилни телефон, напуњен, да би, како се верује, могли у тешким тренуцима да се обрате покојнику и затраже савет.
Сахрана у венчаници и удаја за покојника
Недавно емитована серија „Црна свадба“ подсетила нас је на обичаје који су владали на истоку Србије, а у неком измењеном облику могу се понегде пронаћи и данас. Потиче од веровања да бог не прима код себе оне који нису венчани у свом земаљском животу.
Уколико је преминуо неожењени младић, онда се у селу изабере девојка, којој обуку венчаницу и која ће наредних годину дана бити „покојникова жена“. За то време она не сме да ступа у интимне односе, нити да буде са неким у вези.
Сада се све то углавном своди на то да се невечаном покојнику на руку стави прстен, као једноставан знак да су они били макар и привидно венчани. Младе девојке се у појединим крајевима Србије и даље сахрањују у венчаници уколико су за живота биле неудате.
– Појам сахране у српском народу је двозначан. Када је примењиван у жаргону, често се користи у смислу уништења, разарања, док се у етнологији овај појам тумачи тотално контра од тога. Етнолошки чин сахране је начин да ожалошћени обележе место на коме се покојник налази и тиме га сачувају, тј. обезбеде – објашњава Јовановић.
Зашто се сахрањују у дворишту куће?
Наш народ је развио веома комплексну мрежу „мртвачких“ обичаја, који се врло озбиљно схвата, преноси с колена на колено, а један од њих је сахрањивање покојника у дворишту куће или на пространим њивама око породичних кућа.
Некада је био то покушај „задржавања породице на окупу“, а касније циљ сахрањивања покојника у дворишту куће претворио се у спречавање потомака да продају кућу, односно имање, и да се тиме заправо обезбеди опстанак некретнине у породици.
У ковчег се углавном стављају предмети које је преминули користио и волео, што потврђује и саговорник Курира председник Удружења приватних погребника Србије Влада Радовић и власник једног погребног предузећа.
Важност паљења свећа
Обичај паљења свеће за покој душе покојнику је од изузетне важности, будући да се верује да особа која умре без ње лута у тами на оном свету, а могуће је да дође и до њеног повампирења.
Уколико желите да помогнете покојнику да нађе свој мир, верује се, никако не заборавите да му запалите свећу и осветлите пут. Претпоставља се да одавде и потиче изрека „Не дао му бог среће, ни при смрти свеће“.
– Најчешће сам присуствовао ситуацијама када се у покојников ковчег убацују личне ствари као што су омиљене новине, књига или наочари – каже Радовић, и наглашава да ове многима чудне, да не кажемо бизарне, обичаје не поштују само „необразовани“ људи:
– Скоро сам имао случај да је докторка пореклом из Србије преминула у иностранству и на сахрани су јој ставили лутку у сандук
На Хомољским планинама Радовић је имао прилику да види обичаје који датирају још од средњег века:
Црни хумор
Влада Радовић испричао нам је и једну анегдоту са сахране.
– Пре неколико година на сахрани су покојнику у ковчег убацили телефон, али нису приметили да је унук покојника пред крај сахране тај телефон узео из ковчега. Након неколико дана стигла је порука са броја који су ближњи мислили да се налази дубоко испод земље, која је гласила: „Уплатите ми кредит“, и док су се сви укућани следили, унук се слатко исмејао у ћошку собе.
– На капке покојника стављане су ситне паре уколико је покојник преминуо отворених очију. Они верују да не ваља да очи покојника некога виде. У већини крајева влада веровање и да не ваља стављати огледало у ковчег да покојник не би видео свој одраз и не треба стављати оштре предмете како се не би повредио.
Еспресо