Девић је за Танјуг оценио да тај документ није донет зарад изградње мира и поверења после 30 година од догађаја у Сребреници и да има за циљ да још више продуби конфликте.“Када долази до оваквих резолуција, које су по правилу политичке, питање је да ли оне у себи садрже тежњу да доприносе бољем односу између заједница“, рекао је Девић.
Он сматра да резолуција има двојаку поруку и негативну улогу у даљој изградњи поверења и помирења у БиХ и истиче да се у Сребреници није догодио геноцид.
„Да је било геноцида мислим да бих био први историчар који би јасно ставио до знања и солидарисао се са бошњачким жртвама као што се солидаришем, говорим у своје име, са сваком жртвом тог злочина. Неки од њих ће бити сада укопани у Поточарима. То су тешке породичне приче. Али да је било намере да се уништи читава једна нација, тога није било. Једини геноцид који се десио у 20. веку на Балкану, у бившој Југославији, десио се над српским народом у Независној Држави Хрватској од 1941. до 1945“, нагласио је Девић.
Поводом недавног обележавања дана сећања на страдања Срба у Подрињу у Братунцу коме су присуствовали готово само представници Срба и на питање одакле такве разлике у обележавању трагичних догађаја, Девић каже да је више пута, када је говорио о жртвама грађанског рата, казао да „наша суза нема родитеља“.
Како каже, не може и не треба да се очекује правда ни у Сарајеву, ни у Бриселу, ни у Вашингтону већ треба да се уради попис жртава и да се дају права и адекватне сатисфакције породицама жртава, а потом да се та истина о стравичном страдању у подручју источне Босне и Подриња у Првом светском рату, Другом светском рату и 90-тих рашири до сународника, да сви знају шта се тамо десило и то ће, како додаје, то бити велики искорак у односу на претходну праксу.
„Показало се да ми у 20. веку не знамо колико нас нема, нисмо пописали своје жртве. Зато данас некако Сребреница постаје једна од наших црвених линија и један од најмањих заједничких садржалаца за окупљање. Сваки цивилизован нормалан Србин ће вам рећи да је тамо дошло до злочина, али да није дошло до геноцида. Ни по једном критеријуму“, рекао је Девић.
Девић каже и да је немогуће упоредити страдање у Сребреници са неким другим злочинима из 20. века попут Холокауста и геноцида у Руанди.
„Ти догађаји су неупоредиви ма колико неко данас политички покушавао да конструише и прави паралеле између Јевреја, између Бошњака у Сребреници, између Руанде. У Руанди је убијено 800.000 људи у геноциду. У Сребреници је на различите начине, што погинулих у борби, што стрељаних након заробљавања, негде се сматра око 8.000 жртава. То је чак горња граница. Између 800.000 и 8.000 је велика разлика“, указао је Девић.
Он напомиње да није ствар у томе да ли се говори из Београда или из неког другог центра већ је то, како каже, ствар историјске истине.
На питање којим путем до помирења у региону међу народима, Девић је упитао да ли је ико чуо за село Баљвине код Мркоњић Града, те објаснио да је то место у коме су до 1991. године, до последњег пописа, живели у једном делу села Срби, у другом делу села муслимани, касније Бошњаци и да нико у међусобним сукобима није погинуо током рата.
„Заједно су се нашли у избеглиштву 1995. године пред хрватским снагама које су након Олује покренуле операције у том делу Босне и Херцеговине. И после су се вратили у Баљвине и данас у Баљвинама живе и Бошњаци и Срби поштујући једни друге“, рекао је Девић и оценио да што више приче има у медијима о Сребреници коју форсира Сарајево мање смо ближи помирењу.
Девић каже да Баљвине нису једине, али да су симболичне у том смислу и да је важно да се указује на добре примере.
„Да кажемо да је тај рат завршен, да је у њему било злочина на све три стране, да су они имали свој историјски контекст, али да је било и те како светлих примера. Мислим да су то неки кораци који воде ка обнављању поверења, ако не ка помирењу“, рекао је Девић.
Фото ФБ приватна архива