Успење Пресвете Богородице спада у ред Богородичних празника, коме претходи двонедељни пост. Предање каже да је Мајка Божија живела 60 година и да је била сведок многих славних догађања у вези са ширењем вере у Исуса Христа.
Велика Госпојина се у многим породицама у Србији прославља као породична слава, а често је и црквена, или слава целог села.
Зато се сви обичаји у вези са празницима посвећеним Мајци Божијој заснивају на поштовању њеног култа, у који су уклопљена веровања и ритуали из народне религије.
Према веровању Срба, у периоду између две Госпојине, који се назива и Међудневница, важно је обавити обреде којима се изражава захвалност Богородици, заштитници жена, за рађање деце, а затим за родност и плодност земље и стоке.
За празнике Велику и Малу Госпојину обичај је да, нарочито жене, поштују велики број забрана, које се односе на обављање послова у кући и око ње. Дакле, верницима се препоручује да не обављају кућне послове, а ово нарочито важи за жене. За празник Успења Пресвете Богородице, исто тако, није добро ишта радити рукама, или започињати нов посао.
Прослављање Велике Госпојине у Србији пратили су вашари на којима су се људи у празничном расположењу окупљали ради упознавања и дружења, или трговине. На вашарима су се момци и девојке упознавали, играли у колу, а ту су се најчешће и свадбе уговарале.
Пресвета Богородица је, према веровању Срба, заштитница болесних, па су за Велику Госпојину у Србији многи болесници одвођени на изворе лековите воде да се умију.
Такође, верује се да биље и траве убране на Велику Госпојину имају изузетно лековита својства. Беру се боровнице и лековите траве, а верује да се ће оне донети здравље и благостање свима у дому.
У прошлости су одржавана бденија у храмовима, или над изворима воде и тада су изговаране молитве за оздрављење од костобоље и очних болести.
