Жара је здрава, и користи се вековима у народној медицини, а исто важи и за чувени израз: „Неће гром у коприве“.
Наравно, богови су и овде умешали своје прсте, али део „кривице“ сносе, логично, и Римљани.
Једно од објашњења је да су коприве ниске биљке, па да ће гром пре ударити у неко високо дрво у близини него у коприву,
Ипак, навероватније објашњење сеже далеко у прошлост. Наиме, у нордијској или скандинавској митологији, коприва је била света за Тора, бога громова и муња. За време грмљавине, људи би бацали коприву у огњиште како би умирили бога Тора и заштитили свој дом од удара грома.
Слична прича вуче корен и из словенске митологије.
Перун је за Словене био моћно божанство грмљавине.
А у стара времена, када су Словени живели животом који ни данас није до краја истражен, удар грома је у већини случајева остављао траг за собом, а тамо где удари гром, најчешће се палила ватра. Ватра се сматрала драгоценом, вредном поштовања. Дрво, које је, по народном веровању, најчешће трпело удар грома је храст.
Храст је посвећен богу Перуну и сматрало се да у њему “живи” посебна сила, енергија и зато је храст највише привлачио громове бога Перуна.
С друге стране, лист коприве има мале “бодље”, које у додиру са кожом стварају болни надражај. Каже се да коприва жари, односно ствара осећај сличан оном који имамо када се опечемо.
Пошто је ватра са неба и долази од бога Перуна, веровало се да су Перун и коприва у сродству, јер свако “производи” ватру на свој начин. Те по народној изреци – неће свој на свога, па тако ни гром у коприве.
Када су Римљани освојили Британију наводно су садили коприве дуж путева које су правили, затим се млатили копривама по телу да загреју крв у покушају да се обране од британских киша.
Такође, у средњем веку, људи су носили коприву са собом да би одвратили чаробњаке и зле духове, и да би се одбранили од клетви које су бачене на њих. Осим тога, веровали су да ће ношењем коприве избећи и удар грома.
