Застава није само парче тканине и скуп боја, већ представља симбол нашег националног поноса, у који је уткана историја, садашњост и будућност српског рода.
Уз нашу тробојку иде понос Мишара, Делиграда, Куманова, кнеза Милоша, Карађорђа, Колубаре, Цера, Кајмакчалана, свих живота датих за чување слободе, за све мученике из Пребиловца, Јадовна, Јасеновца, које више никада не смемо да заборавимо. Носили су је најбољи и најсмелији међу нама. Бранили су је животом и никада ни једна није пала у руке непријатеља.
Најстарији сачувани подаци о бојама српске заставе односе се на стег (заставу) краља Владислава (1232–1243) сина Стефана Првовенчаног, унука Стефана Немање. Према једном дубровачком документу из 1281. године – који садржи опис драгоцености и предмета, који су у трезору у Дубровнику оставили на чување син краља Владислава жупан Деса и удовица, краљица Белослава, застава је била „веxиллумунумдезендаторубеоетблаво“ – застава од платна црвеног и плавог.
Све до појаве првих националних револуција у Европи, заставе и грбови били су привилегија углавном владарских и племићких породица, витешких редова и сл. Историјски гледано застава, барјак или стег потиче као војно обележје које је служило за распознавање на бојном пољу.
Почетком 19. Века, током Српске револуције за ослобођење од Османског царства, није коришћена једна стандардна застава која би била национално обележје, већ су коришћене веома разноврсне старешинске или војводске заставе које су биле базиране више на средњовековном наслеђу. У прве бојеве ишло се са црквеним барјацима који се и спомињу у народним песмама као „крсташ барјак“. Главно обележје ових застава је знак крста.
У модерно доба, у време настанка нација и борбе против феудализма, прву унифицирану народну заставу прописао је Сретењски устав из 1835. године. Устав је био подељен на 14 глава и 142 члана. У другој глави, 3. и 4. чланом, били су одређени грб и застава Србије. Застава је била „отворено-црвена, бјела и челикасто-угасита“. Устав није дуго опстао, али народне боје јесу до данас.
Промене у употреби амблема и редоследу боја на заставама даље кроз историју догађале су се као последица промена у државном уређењу. Наш народ вековима је живео под туђинском влашћу и годинама под окупацијом, а српска застава опстајала је и остала оличење нашег слободарског духа и симбол који верно осликава значајан део историје Срба.
У народу се верује да црвена боја на застави Србије представља крв проливену за земљу, плава слободу и бескрај коме се тежи, док бела представља мајчино млеко које храни јаку српску децу. Наш грб, који се налази на застави, чувени двоглави орао је симбол који представља истовремену усмереност српског народа ка небеском, али истовремено и ка земаљском царству.
На овом месту ваља се и подсетити вести из марта ове године, када је наша застава проглашена најлепшом у конкуренцији од још 50 застава, у анкети на сајту „Ранкер“ у којој је учествовало више од милион људи из целог света.
Србија и Република Српска данас обележавају заједнички празник – Дан српског јединства, слободе и националне заставе. Датум, 15. септембар, изабран је зато што је тог дана 1918. године пробијен Солунски фронт. Дан српског јединства, слободе и националне заставе биће обележен широм Србије и Републике Српске, а грађани су позвани да на својим домовима истакну заставе.
Одлука о прослави заједничког празника донета је у августу 2020. године на састанку председника Србије Александра Вучића са српским чланом Председништва БиХ Милорадом Додиком и представницима Републике Српске. Главни циљ у покушају да се утемељи овај празник јесте да се мотивишу сви наши сународници, где год живели, Срби из свих крајева света, да тога дана тамо где живе, на кућу или зграду, поносно истакну нашу тробојку.
Данас обележавамо празник нашег идентитета, оног у којем се сједињују језик, култура, традиција и вера, али и вредности целог друштва, који чине једну државу цивилизованом, уређеном, способном да памти, али и да зна зашто и шта јој је чинити.
Нека живи српска тробојка, наше јединство и вечна слобода.
градскеинфо.рс