Срби Свету Петку сматрају својом светитељком, па је и друге помесне цркве често називају Параскевом Српском. У српском народу постоји веровање да светитељка нарочито помаже код болести очију и руку.
Велики број српских породица слави 27. октобра своју славу – Свету Петку. Света Петка се с правом сматра највољенијом српском светитељком. Она је својим деловањем стала раме уз раме са највећим светитељима и тиме показала да је женама у Цркви дато једнако достојанство као и мушкарцима. Ко је ова чувена светитељка и зашто је толико вољена међу Србима?
Средином 10. века у Епивату, негде после 950. године, градићу између Силимврије и Цариграда на обали Мраморног мора, дечји плач одјекнуо је у кући словенског земљопоседника и трговца. Родила се девојчица која је за време свог живота, али и после земаљске смрти, учинила толико много да је постала најпоштованија жена на Балкану. Према записима Светог владике Николаја, пореклом је Српкиња, због чега је баш од Срба добила име по петку, дану у недељи.
Света Петка је била паметна девојчица са плавим, продорним очима. Одрасла је у побожној породици, волела је да учи домаће послове, да везе, тка, а највише је волела да иде у цркву. Према предању, десетогодишња Петка је загледавши се у лик Исуса Христа на фресци током итургије чула његове речи: „Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде!” Ове речи урезале су јој се у срце, па кад је изашла из цркве скинула је своје одело, дала га просјаку и обукла његову стару , поцепану и смрдљиву одећу. Када је дошла кући, родитељи су је изгрдили.
С обзиром на то да се ово понављало, отац јој је забранио да излази из куће, па је она кроз прозор спуштала своју одећу сиромашној деци. Већ тада осећала је да је њен позив другачији од оног што су родитељи желели за њу, и ништа је у томе није могло зауставити.
Петка је имала старијег брата Јевтимија који се у то време школовао у Цариграду. Он се као врло млад момак замонашио и касније постао епископ града Мадита који се налазио у близини Епивата. Целог живота се борио против богумилске јереси и прочуо по чудесима које је чинио још за живота.
После смрти родитеља, Петка се потпуно посветила Богу и молитви. Отишла је у Цариград желећи да обиђе хришћанске светиње и поклони се моштима светитеља. Тих година одлучује да се замонаши, а то се највероватније догодило у цркви Покрова пресвете Богородице.
Петка је затим пошла на ходочашће у Свету земљу, и одлучује да путује кроз Малу Азију па преко Сирије све до Јерусалима прикључивши се каравану. Пешачила је на зачељу све време и знала је да у пустињским пределиима вребају сва искушења, али није посустајала.
После Јерулалима, Петка је наставила сама ка јорданској пустињи. Прешла је реку Јордан на месту на ком је Свети Јован крстио Господа. Наставила је даље кроз пустињу где је сунце дању пржило, док су ноћи биле ледене. Са собом је имала само мали пртљаг са водом и хлебом. Данима је корачала са сунцем као јединим друштвом кроз пустињу. Време и простор више нису постојали, налазила се тамо где је одувек осећала да жели да буде – у библијској земљи.
Стално се молила. После много излазака и залазака сунца наишла је на пећину у стени и схватила да је завршила ходочашће. Господ ју је довео до њеног новог дома. На том месту, у бесплодној пустињи, настаће храм.
У тој пећини где је живела потпуно сама, у пустињи где су ноћу из својих скровишта излазиле шкорпије, змије и пустињски лавови, Петки је молитва била та која јој је давала снагу. Молитва и вера у Бога. Суочавала се са искушењима, дању је морила несносна врућина, а увече хладноћа и страх од дивљих звери. Можда се присећала свог некадашњег живота и изобиља у ком је живела. Сећала се својих родитеља, брата, просјака којима је давала своје хаљине. Сада нема ништа од тога, али има оно најбитније – љубав Господа. Била је сама са њим.
Године су прошле, према неким наводима 4 деценије. Остарила је и искушења су била све слабија. Молитва јој није напуштала срце и ум, а једне ноћи док се молила видела је анђела који јој је рекао да напусти пустињу и врати се у свој родни град, Епиват где ће своје тело предати земљи, а душу Господу. Радије би да своје путовање заврши у пустињи него да се враћа у свет који је давно напустила, али послушала је анђела.
Стигла је у Цариград. Оно што је прво урадила јесте одлазак у најславнији хришћански храм – Свету Софију. Дуго је у сузама целивала зидине и иконе највећег Божјег храма. Потом је обишла и остале цариградске цркве и упутила се Епивату.
У Епиват је стигла тихо и неприметно. Сместила се у једној келији при Цркви Светих апостола и ту време проводила у молитви. Поживела је још две године и ту је и преминула око 1037. године. Верници су је сахранили по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других, као што су сахрањивали све странце који нису Грци. Епиваћани нису знали ко је она, а после сахране брзо је заборављена.
После више година, у близини места где је сахрањена море је на обалу избацило тело морнара настрадалог у бродолому. Леш је заударао, па су га мештани закопали поред моштију Свете Петке. Том приликом пронађено је њено нетрулежно тело које није дирано. Међутим, двоје мештана је тада сањало сан у ком су видели Свету Петку и схватли да треба да изваде мошти из земље. Пренете су Цркву Светих апостола Петра и Павла у Епивату. Ова црква данас не постоји.
Верници су масовно долазили да целивају мошти светитељке и моле се за здравље. Дешавала су се чудесна исцељења, а тада је настала чувена молитва која се одржала до дана данашњег: „Света Параскево, препородобна мајко, моли Бога за нас!”
Чудотворне мошти Свете Петке преношене су у току времена много пута, па је тако она и после земаљске смрти наставила своја путовања. Њене мошти су два века почивале у Епивату. Источно римско царство (Византија) било је знатно ослабљено нападима крсташа који су 1204. године освојили Цариград и опустошили га. Године 1238, тада моћни бугарски владар Јован Други Асен, успео је да издејствује пренос моштију светице у своју престоницу Трново где остају наредних 150 година.
Из Трнова након његовог пада (1393), када га осваја османски султан Бајазит, мошти су се преселиле у Видин.
Српска кнегиња Милица а отпутовала је у Сер, где је Бајазит столовао, да га моли да јој преда мошти Свете Петке. Бајазит јој дозвољава да преузме мошти, па су оне пренете у Србију 1398. године, у средњовековни град Жупањевац. Одатле су око 1400. пренете у манастир Љубостиња, па су коначно 1417. пренете у Београд, у Цркву Успења Пресвете Богородице. После неколико година, подигнута је Црква Свете Петке где су њене мошти почивале за време свог боравка у Београду.
Кад је султан Сулејман 1521. године освојио Београд, он уз остале драгоцености преноси у Цариград и мошти Свете Петке, заједно са протераним Србима из Београда. Мошти у Цариграду почивају више од једног века. На молбу молдавског господара Василија Лупула 1641. године који откупљује дугове Цариградске патријаршије, мошти су пренете у град Јаши, где се и данас налазе (осим два прста шаке, који су у капели свете Петке на Калемегдану).
У том храму мошти ће бити 250 година, све до 1888. године, када је у ноћи између 26. и 27. децембра избио велики пожар и тај храм био потпуно уништен. Али Света Петка је и у овом случају показала своју моћ и чудотворство. Цео храм је изгорео, ватра је истопила и сребро и злато, истопљен је чак и ковчег у коме је била светитељка, али су мошти остале нетакнуте.
„Спољашњи део кивота, начињен од сребра и злата, сасвим се истопио. Али унутрашњи део кивота, начињен од дрвета, тек је мало нагорео и то споља. А испод дрвеног поклопца лежале су мошти недодирнуте ватром. Нису се истопили чак ни печати од воска на њеној ризи”, навела је Љиљана Хабјановић Ђуровић у својој књизи. Градске власти су овај чудесни догађај записнички констатовале, документујући га као готово невероватан случај. Након овог пожара мошти су пренешене у храм Сретења Господњег, у истом граду, где почивају и до данашњих дана.
Ходочашће у Јашију постало је једно од главних верских догађаја у Румунији. Стотине хиљада ходочасника окупљају се сваке године у Јашију другог викенда октобра да би обележили споменСвете Петке.
Срби Свету Петку сматрају својом светитељком, па је и друге помесне цркве често називају Параскевом Српском. У српском народу постоји веровање да светитељка нарочито помаже код болести очију и руку. Светитељка је шестом месту на листи највећих српских слава.
Својој највољенијој светитељки Срби су подигли многе храмове, око 250 цркава у чијој близини се најчешће налазе извори за које се тврди да су лековити, а међу њима били су и Црква Свете Петке у Призрену у 13. веку, Манастр Петковица код Шапца 1276. и Манастир Петковица Рудничка 1282. године које је подигао Стефан Драгутин, Црква Свете Петке у Великој Хочи, затим црква у Приштини око 1400. године коју су Албанци срушили као и мала Црква Свете Петке код Клине на Косову и Метохији из 16. века коју су после доласка КФОР-а Албанци минирали. Ту су и храмови код Требиња, Скопља, Ниша, Параћина као и у многим другим местима широм српских земаља.
Забележена су бројна чуда Свете Петке. Светом Николају Велимировићу један авијатичарски пуковник испричао је четрдесетих година прошлог века своју причу: „У првом светском рату био сам опкољен од аустријске војске. Бранио сам се докле сам могао. Напослетку паднем на земљу рањен и лежао сам на леђима. Аустријски официр приђе ми љутит као звер, па подиже нож и ухвати ме за гушу да ме закоље. Ја само узвикнух: ’Света Петко, спаси ме!’ И у том изгубим свест. Када сам дошао себи, ја сам се нашао у болници. Сазнао сам да се онај официр што ме хтео заклати наједанпут уплашио од нечијег гласа који је рекао Зурицк – ’Назад!’. И тако он побегне, а мене остави. Од тада ја славим своју крсну славу Свету Петку свечаније и радосније него икафда прије тога.”
Године 2008. у порти Цркве Свете Петке у Сутомору десило се чудесно исцељење. Деветогодишњи Игор Ђуришић из Подгорице кретао се тешко уз помоћ других, најчешће своје мајке Радмиле. На изненађење свих у порти цркве зграбио је икону Свете Петке и на својим ногама отрчао три круга око светиње. Свима су пошле сузе на очи, а поготово дечаковој мајци, пише у књизи „Света Петка – слава српска и заштита верних”.
Српска православна црква Свету Петку слави 14. октобра по старом а 27. октобра по новом календару. Сваког 27. октобра реду испред капеле Свете Петке на Калемегдану не види се крај од бројних верника.
О овој светитељки снимљен је и филм „Света Петка – крст у пустињи“, настао по истинитој причи и роману „Петкана“ Љиљане Хабјановић Ђуровић. У режији Хаџи-Александра Ђуровића, главну улогу у овом српско-јорданском филму игра Милена Предић.
Премијерно је приказан 29. августа 2022. године на 44. Московском филмском фестивалу, а у Србији 6. септембра. Патријарх Порфирије је на премијери овог филма у Београду поручио: „Свету су потребни светитељи, отуда је веома важно, поред тога сто их сликамо на иконама, да пишемо и снимамо о њима. На овај начин, на филмском платну, у мноштву хиперпродукције на пољу филмске индустрије, ми имамо приказан један живот светитеља“.
курир.рс