На гробље се обавезно износи кувано жито, црно вино и свеће. Обичај верника у многим местима је да на тај празник износе храну на гробља. Храна се дели са људима који посећују гроб, уз помињање за спас душе покојника. Обичај је и да свештеник држи опело упокојенима, а тада укућани узимају покоје зрно и бацају га на земљу уз речи “Вечнаја памјат, лака му земља”.
У многим крајевима Србије влада обичај да храну која се на Задушнице носи на гробље спремају искључиво жене Тада се пеку колачи од белог брашна, просфоре, износи се ракија, вино, пиво, вода, а у неким крајевима и жито.
Храна која се износи на гробље разликује се у различитим деловима Србије. Понегде је то пита, пециво, кафа, а понегде печење и кувана јаја. Како се верује у народу, ваља се да се свако ко је дошао послужи макар једним залогајем.
На гробље се носи само онолико свећа колико се покојних помиње. У источној Србији се верује да свећа упаљена на Задушнице гори све до следећих Задушница.
Такође, постоји веровање да ће, ако се на Задушнице не упали свећа, мртви годину дана бити у мраку. Уколико гробу приђе неко са стране, ред је да се понуди храном иако је туђ, јер се на тај дан нико не одбија. Срби верују да је велики грех уколико се на Задушнице неко на гробљу одбије или отера од гроба.
Српска православна црква, у току године обележава јесење или Михољске задушнице, затим летње Духовске, пролећне уочи Великог поста и и зимске које се зову још и Митровске.
мондо.рс
