Његовом Високопреосвештенству саслужавали су: архимандрит Петар (Драгојловић), протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, протојереј Драган Икић, протонамесник Срђан Ковачевић, протонамесник Далибор Зарић, јереј Милош Никодијевић, протођакон Иван Гашић и ђакон Владимир Степановић.
Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља Високопреосвећени Владика се обратио верном народу рекавши:
„У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, одељак овај из данашњег Јеванђеља које смо сада овде чули, много је поучан. У њему нам, кроз њега нас Господ Исус Христос упозарава да пазимо на себе, да пазимо на свој живот, да пазимо на своје понашање, да пазимо, браћо и сестре, шта треба и како треба да говоримо, кад треба да кажемо, а кад треба да заћутимо. Све нас то Господ упозорава и каже да ако будемо живели по Његовим заповестима, по заповестима Јеванђеља онда нема ничега да се плашимо. И као што рече у данашњем Јеванђељу и када вас, каже, буду изгонили и водили на судове не брините шта ћете казати, јер ћу вам ја, каже, дати мудрост у том тренутку шта треба да кажете.
Дакле, заиста браћо и сестре Бог ономе који живи по Богу и у Богу, који живи по Јеванђељу или који се труди, боље речено, њему Бог даје мудрост. И такав човек не говори од себе, него мудрост Божија га учи и мудрост Божија му говори шта треба да каже. Али и данашње Јеванђеље, поред овога што сам навео, нам говори како је Христос рекао својим ученицима, а преко њих и свима нама, па каже: „Да се пазимо, јер ће нас гонити и прогонити, да ће нас изводити пред судове и да ћемо од наших најближих бити прогањани“.
Али због чега? Због имена Божијега. И благо се нама, благо сваком човеку кога људи прогоне због имена Божијег, зато што он живи по имену Божијем и што живи по Богу. Благо њему. Али треба да се замислимо иако нас гоне, а ми имамо грешке, онда треба да се запитамо и да кажемо „чекај, ништа нећу добити од тога што ме они гоне, јер ме гоне на правди, по правди, зато што сам ја погрешио, зато што сам грешан“. И то све треба нас подстакне, браћо и сестре, опет као што рекох на почетку да пазимо на себе. Онако, како каже Јеванђеље, „пазите на себе, јер су дани зли“. Није Бог створио зле дане.
Бог је створио добре дане. Није Бог створио зло време. Бог је створио добро време. Али, нажалост, човек је својим нехришћанским животом увео да буду и зли дани и да буду зла времена. Човек је увео грех. Дакле, браћо и сестре, зато кажем треба да водимо рачуна, иако нас гоне, да нас гоне на правди Божијој. Да нас гоне зато, јер зашто, па зато што браћо и сестре, грешник не може да поднесе праведног човека поред себе. А праведан, он подноси грешника поред себе. Чиме? Вером и трпљењем. Вером и трпљењем, још и молитвом он не само да се плаши тог „непријатеља“, него се он још моли за „непријатеља“.
Тог човека, који је можда човеку „непријатељ“, међутим, браћо и сестре, кад би смо искрено погледали у себе и загледали у себе и размислили добро, човек нема тих „непријатеља“ које ми знамо да измишљамо. Има, сигурно да их има. Али наши највећи непријатељи су грех, смрт, ђаво и сам човек собом. То су највећи непријатељи. И зато ми не можемо победити ни грех, ни смрт, ни ђавола, ако не победимо себе. Ако не победимо себе гордељивог, саможивог, сујетног,ако не победимо у себи мржњу и на место мржње не ставимо љубав, нећемо моћи ни нашег највећег непријатеља да победимо, браћо и сестре.
Црква се не брани неком халабуком и нападима, као што, чујете да нападају Цркву. Црква се брани молитвом и смирењем. И зато ми кад бранимо себе од тог „непријатеља“ ми чинимо, бранимо га кроз молитву, не узвраћамо зло на зло, онда ми њега спасавамо. Чега? Па спасавамо онда „непријатеље“ да не изврше оно што је намислио да учини нама, мени, теби, свакоме од нас. Али спасавамо и себе да се не огрешим, да га не осудим. Зашто? Зато што суд није у нашим рукама.
Суд је у Божијим рукама, браћо и сестре. Зашто? Па зато што је то Бог Свевидећи и Свезнајући. Зато што он боље познаје мене, него што ја сам себе познајем браћо и сестре. И онда је сасвим исправно да и ми себе и свој суд предамо Богу. И заиста, браћо и сестре, имамо ми „непријатеља“ у свом животу као што сам рекао и гониће нас и прогониће због имена Божијег. Тако је било ево више од две хиљаде година откако постоји Црква Христова и хришћанство. Биће то и до краја света. И то није ништа ново. Јер је сам Господ у свом Јеванђељу рекао „Ко хоће побожно да живи, тај ће бити гоњен“. Али побожност, браћо и сестре, треба да знамо шта је побожан човек? Побожан човек, је верујући човек. Побожан је човек који се заиста клони зла и греха. Побожан је човек онај који има љубав према Богу и љубав према ближњима. Гониће нас и бићемо гоњени, али нам Господ каже како можемо да се спасимо од свих оних који нас гоне и не само то, него нам Господ каже и даје нам охрабрење и каже: „Немој да се плашите и ако вас гоне“, јер Господ каже: „Ни длака са главе ваше неће пропасти без знања Божијега“. Неће нас Бог заборавити ако смо гоњени. Само да ми не заборавимо Бога. Да ми, браћо и сестре, не угасимо у себи веру у Бога, поверење у Бога и наравно, веру и поверење и у човека, јер треба да верујемо у њега. То што он није на свом месту, немој ми да се оптерећујемо.
Ми га гледамо, свакога и праведног и грешнога као икону Божију. Јер је сваки човек икона Божија, да ли он био, по нашем суду, грешник или праведник, немој да се тиме оптерећујемо. Дакле, Господ каже и ту нас крепи, да неће нас оставити, иако нас гоне, ето понављам, само ако ми не оставимо Бога. Даље Господ нам каже како можемо да се најбоље спасемо баш од оних који нас гоне, браћо и сестре и шта каже трпљење. Он каже: „Трпљењем својим спасавајте душе своје“. Пазите! Сигурно да није лако трпети, није, али је човек кад отрпи и кад прође, тај, што бисмо рекли бес, онда човек заиста осети радост што је отрпео. Јер човек највише личи на Бога, када тражи опроштај од другога и када отрпи тог другога поред мене. Трпљењем својим спасавајте душе своје. Немамо ли трпљења, па људи смо, падамо, слаби смо, огреховљени смо, али онда схватимо да сам ја огреховљен, а не само да је други огреховљен. Али кад имамо трпљење, онда имамо и Бога у себи. Па шта значи трпљење, браћо и сестре, о ком говори данашње Јеванђеље? Шта је то трпљење? Трпљење је спасење.
То је браћо и сестре, најкраћа и најсветија истина. Зато наш народ о трпљењу, кад је говорио, шта је наш народ казао: „Трпљен спасен“. Пазите! „Трпљен спасен“. Претрпи тог тренутка, обуздај се што би рекли. Немој одмах, што кажу, ударац на ударац одговарати. Отрпи или како кажу Свети Оци: „Стави камен под језик“ да не одговориш одмах на то зло. Јер ако будемо одговарали зло на зло где ће бити краја браћо и сестре? А човек који има зла у себи, он се онда заиста труди да то зло да би избацио из себе, он хоће, не може другачије, а да не пренесе на другога. Дакле, браћо и сестре, најбољи пример трпљења јесте Господ наш Исус Христос, као што сам рекао. Тако да је он у исто време Бог, Спаситељ, али је он и милост и љубав, али је и Бог трпљења. Хајде да сада узмемо да мало размислимо да Бог нема трпљења према нама. Овакви какви јесмо, шта би било са нама, браћо и сестре? Шта? Али Бог има трпљење.
И зато ми, обично велике недеље, певамо у Цркви, скоро целе недеље, „Слава Господи дуго трпљењу Твоме“. И ми се уздамо у трпљење Божије. Али не смемо, браћо и сестре, да се потпуно ослонимо, па да кажемо: „Ма Бог ће ме, трпи мене Бог, ја ћу терати даље да чиним зло“. А опет наш народ српски, који је тако лепо у тим изрекама, цело Свето Писмо протумачио, браћо и сестре. Наш народ каже: „Јесте, али може, каже и Богу пукну трпила“. Па шта онда бива? Кад ми изгубимо трпљење, какви постајемо? Па шта ћемо? Али Бог је дуготрпељив. Бог је милостив, браћо и сестре. Дакле, Он и јесте, најбољи пример тога, како, зашто Бог трпи, боље речено, нас? Па зато што је Бог љубав. Што је Бог љубав, браћо и сестре, а љубав, управо како каже апостол Павле, љубав дуго трпи. Имате упоредо са овим, мада, мало у другачијем контексту, Свети Антоније Велики угодник Божији увек је говорио: „Када сам год ћутао, никада се нисам покајао, али када сам проговорио увек сам се покајао“.
Ако ћутимо нећемо исказати оно зло које је у нама, него ћемо ћутати, још ако на то додамо и молитву онда је то сасвим нешто друго. Дакле, браћо и сестре, рекох да је Бог дуготрпељив, он дуго трпи и трпео је од колекве до свог издисања на Крсту. Бог трпи људе јер је он из љубави дошао на овај свет, он је љубављу претрпео све што му је човек учинио. Човек уместо да одговори својом љубављу на Божанску љубав, он је одговорио мржњом. Да ли ви браћо и сестре видите докле иде човечија мржња? До тога да Бога распну. Ако се не лечимо од мржње онда смо спремни да свако зло учинимо другоме. Кажу Свети оци: „Ако је Бог повукао сва чуда са овога света, једно није повукао а то је трпљење и милост“. Ми се уздамо у трпљење и милост Божију, а не можемо се уздати у наше молитве и пост. Зато сваке Литургије чујемо речи „Спаси, помилуј и сачувај нас Боже милошћу својом!“ Браћо и сестре Христос нам такође говори: „Када те мрзе, покушај да волиш!“ Ми треба да, како каже у Јеванђељу, побеђујемо своје мучитеље као што је Христос победио своје мучитеље.
Како их је победио? Тако што им је опростио. Они га прикивају, а Он се моли Оцу и каже: „Оче опрости им јер не знају шта раде“. Човек опкољен у својој гордости, сујети, греху заиста не зна шта ради, што је најгоре од свега када чини зло мисли да чини добро. Савет Светих отаца јесте „Враћај зло добрим“. Опет ћу се позвати на једну нашу изреку из народа „Ко тебе каменом, ти њега хлебом“. Верујте у овој реченици састоји се цело Јеванђеље, зато каже враћај зло добрим. Трпљење је толико спасоносно, браћо и сестре, за хришћане да њима нема краја, зато нас је Христос позвао да трпимо све до Његовог Другог доласка. Када трпимо, личимо на Бога. Тајна хришћанског трпљења је у богољубљу и у човекољубљу. Када љубиш Богаона ћеш љубити и човека, када волиш Бога волећеш и човека и то оном правом љубављу, а не оном сентименталном да волимо само оног који мене воли и слично. Тада, браћо и сестре, можемо рећи да смо хришћани, да смо следбеници Христови, да смо апостоли. Сваки од нас који је крштен од нас је апостол, сваки апостол преноси реч Божију, проподведа не само речима него и делима. Зато каже: „Својим делима ћеш се оправдати и својим делима ћеш се осудити“.
Браћо и сестре, сва наша искушења и наша немоћ нам само показују колико нам је неопхода милост и помоћ Божија. Зато јачајмо прво кроз веру, јачајмо кроз Свете Тајне и Свете врлине. Многа нас искушења и невоље сналазе кроз разне наше непријатеље. Највећи човекови непријатељи су смрт, грех, ђаво и сам човек од себе. Ђаво нам, браћо и сестре, нуди рај а даје нам пакао. Не може ђаволска сила да нас натера да чинимо зло, ми то радимо својом слободном вољом. Ђаво има силу, али нема свемоћ, нема ту снагу јер је моћ и сила у Богу. Важно је да се одупремо нечастивим силама са Богом и уз Бога, а то можемо само ако смо са Богом и ако је Бог у нама. Треба да се пазимо, да пазимо како живимо, да ли живимо по Јеванђељу, или живимо по правилима које смо сами себи прописали. Ми хришћани нема шта да се двоумимо, немамо где да лутамо. Треба да се трудимо да испунимо реч Божију и тако ћемо добити помоћ Божију, за то све нам треба вера, нада, љубав, молитва и пост.
Браћо и сестре, налазимо се у благословеном периоду Божићног поста који нам је дат да лечимо и душу и тело. Када оболи душа онда обољева и тело. Када је здрав дух и душа у човеку, онај Дух Свети у човеку, онда се човек осећа здравим, па таман и да му тело ослаби да не може да носи себе. Дајте браћо и сестре да се више молимо, да више постимо, да чешће долазимо на Свету Литургију и богослужења и да се на Литургији причешћујемо. Ми се браћо и сестре причешћујемо за опроштај грехова и на Живот Вечни. Зато тражимо сједињење са Богом кроз Свето Причешће, зато Господ каже: „Ко једе моје Тело и пије моју Крв има живот у себи“. Дакле треба да верујемо да када се причешћујемо то није ништа привидно, него да је то истинито Тело и истинита Крв Христова и да ми Христа кроз Свето Причешће примамо у себе. Бог је са нама, али и ми треба да будемо са Богом.
Бог вас благословио!“
Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави коју је припремило братство храма.
протонамесник Далибор Зарић
