Васкршњи уторак не носи звона као недеља, нити окупљање као понедељак – он је повучен, али дубоко светао. У народу га зову Светли или Водени, и верује се да је то једини уторак у години који доноси срећу.
Овај дан долази као продужени дах Васкрсења.
Није обичан, јер носи траг оних речи које су још одјекивале из уста жена које су прве чуле вест: „Он је васкрсао.“
И зато се ни данас не заборавља радост. Још се куцкају јаја, још се поздравља радосним „Христос васкрсе“, још су врата домова отворена.
А народ памти – овај дан је добар за пут, за посету, за руку која се пружа прва. У неким крајевима Србије данас се праве свадбе јер се верује да ће љубав склопљена на овај дан трајати дуго, бити плодна и благословена. Ако се дете роди данас – кажу, носиће срећу као крст у срцу целога живота.
Али као што дан носи светлост, носи и подсећање. На данашњи дан не ваља сећи, шити, прати – посебно мушку одећу. Стари људи су говорили да би то могло донети несрећу, нарочито ако се односи на будуће војнике у кући. Није ни време за тешке послове ни свађе – јер Светла недеља тражи мир, да би светлост остала с нама.
У Војводини и даље трају обичаји прскања водом – симбол плодности и чистоте. Девојке данас заливају момке, уз смех и тихе жеље. Вода ових дана није само вода – она је знак да се живот наставља.
И када падне вече, а небо засветлуца звездама, стари кажу да је то знак да нас чека плодна, добра и мирна година.
У тишини овог уторка, у мирису тамјана који се још задржао у зидовима домова, и у нежној тишини душе – чује се порука: не жури, не вичи, не мршти се – и данас је празник. И данас је живот.
Дневник
