У већини земаља света, 1. мај се обележава као Међународни празник рада.
Пригодним манифестацијама, а понегде и демонстрацијама, тада се подсећа на положај радника, услове рада, позива на солидарност, и посебно на прекид свих облика експлоатације.
То је такође и прилика када се подсећа на жртве у претходним борбама за пораведнији положај рада.
Као Међународни празник рада прихваћен је поводом догађаја 1. маја 1886. године, када је у Чикагу више десетина хиљада радника протестовало захтевајући повољније услове рада.
Посебно је упамћено њихово тадашње инсистирање на осмочасовном радном времену.
Протест на који је одговорено репресијом и бруталном реакцијом власти и послодаваца, при чему је било жртава, упамћен је као симболични почетак нове епохе борбе за праведнији положај радника, али и других.
Најоштрији обрачуни те 1886. у Чикагу, али и шире, догодили су се заправо тек 4. и 5. маја.
У сукобима с полицијом тада је погинуло најмање шест лица, а рањено је око 50, бројни су ухапшени.
Још трагичније, више радничких вођа је потом осуђено на смрт, а тројица су добила вишегодишње затворске казне.
Сматра се да се тог 1. маја 1886. у Чикагу окупило око 40.000 демонстраната, радника, који су ступили у генерални штрајк.
Захтеви су тада посебно уобличени у виду пароле „три осмице“ односно, по осам сати рада, одмора и слободног времена.
На Оснивачком конгресу Друге интернационале 1889. године, одржаном у Паризу, од 14. до 19. јула, о 100. годишњици пада Бастиље, одлучено је да се 1. мај надаље, у знакл сећање на раднике Чикага, обележава као Међународни празник рада.
На Другом конгресу, одржаном у Бриселу од 3. до 7. августа 1891. године, 1. мај је и формално проглашен за Међународни празник рада.
Основна идеја била је да се тог дана одрзавају масовне манифестације солидарности радника, и уопште обесправљених, у борби против свих видова експлоатације.
Потоњих деценија, како су синдикални и раднички покрети јачали, 1. мај је све масовније прихватан и обележаван.
У Србији, Празник рада, 1. мај је први пут обележен 1893. године, окупљањима и протестним скупом у Београду.
Првомајска манифестација у сеоској средини у Србији први пут је одржана у селу Дубона, код Младеновца, две године потом.
Свечанију форму обележавање Међународног празника рада у Србији ће имати већ наредне 1894, када су прославе организоване у Београду, Шапцу, Неготину, Крагујевцу, Пожаревцу, Обреновцу, Бајиној Башти.
Масовнији облик обележавања попримају тек пошто је основан Главни раднички савез, као и Српска социјалдемократска странка 1903. године.
Пошто је последњих деценија положај радника видно урушен, првомајски празник поново постаје прилика за протестна окупљања у најразлицитијим, па и богатим земљама.
У складу са одредбама Закона о државним празницима, 1. мај се у Србији обележава нерадно.
тањуг.рс
