Одлазак у цркву подразумева паљење свећа за живе и за упокојене. Ипак, многи су у дилеми и не знају да ли је довољно упалити једну свећу или је неопходно купити више воштаница и наменити их за живе чланове породице и за преминуле претке.
Обичај паљења свећа у цркви за живе и за мртве траје вековима. Погрешна навика и обичај већине је да у горњем делу чирака пале свеће за децу, брачног друга, родитеље, кумове и пријатеље, а у доњем за упокојене чланове породице. Ипак, код многих постоји дилема да ли је неопходно упалити више свећа и сваку наменити или је довољна једна. На ово питање јасан одговор је дао сада упокојени отац Душан Колунџић на сајту Светосавље.
– Паљење свећа је символичко исповедање, да смо ми хришћани следбеници религије светлости, а такође и као одговарајућа жртва Богу. То осветљавање простора, па и по дану, подсећа нас да се ми старамо да просветлимо наш ум светлошћу Христове истине, да загревамо нашу душу божанском љубављу и да све више наш живот ослобађамо од природног и греховног мрака – објаснио је отац Душан.
Према његовим речима, паљење свећа је једна врста спољашњег вида наше унутрашње побожности.
– И кад год палимо свећу, па била она славска, божићна, васкршња, за здравље живих или за покој душа умрлих, самом паљењу претходи молитва Богу, директно или преко светитеља у чију успомену ову жртву приносимо. Кад свечар пали славску свећу, он се најпре прекрсти, погледавши на славску икону, пољуби свећу и онда је упали. Тим пољупцем, на видљив начин, изражава своју љубав према светитељу и самом чину крсне славе. Исто је и при паљењу свећа за здравље живих и покој душа умрлих сродника и пријатеља.
Свакој упаљеној свећи претходи молитва Богу, подсећање на личност којој свећу намењујемо, обично целивање свеће и паљење.
– Да ли ћемо упалити мању или већу свећу, да ли ћемо упалити само једну свећу и помолити се Богу за целу нашу породицу или све упокојене сроднике и пријатеље, или пак свакоме понаособ, зависи често и од наших могућности или простора у коме се свеће прислужују. У песми Светог Владике Николаја „Зидање Љубостиње“, царица Милица је на сваком камену, који је Раде Неимар припремао за узиђивање у цркву, палила воштаницу, намењујући је „једном, десеторици, јал буљуку целом“- истицао је отац Душан.
И они који пале више свећа, намењујући их поједницима и они који пале по једну свећу за здравље живих и покој душа умрлих, чине добро дело, наглашавао је отац Душан.
– Молите се за своје ближње из љубави према њима, приносите Богу одређену жртву, а тиме помажете и своју парохијску цркву или било коју другу, тамо где свеће прислужујете – истицао је отац Душан Колунџић.
Навика да палимо свеће у горњем делу читака за живе, а у доњем за упокојене је пракса која је погрешна и нема утемељење у хришћанству.
курир.рс/ Жена
