Када се говори о повредама на раду, најчешће се помисли на несрећне случајеве – падове са скеле, незгоде са машинама или повреде узроковане кваровима на радној опреми. Међутим, у радном окружењу није увек угрожено само тело – често страдају и права запослених. Управо та разлика између физичких повреда и повреда радних права предмет је бројних правних спорова, али и свакодневних борби које радници воде против послодаваца и система.
С једне стране су класичне телесне повреде – преломи, посекотине, професионалне болести – све оно што је видљиво и лако доказиво. С друге стране су ситуације у којима послодавац, свесно или несвесно, ускраћује права која су запосленом загарантована законом – било да не исплаћује плату током боловања, не обезбеђује безбедне услове рада или игнорише обавезу накнаде штете. „Док се повреда тела лечи у болници, повреда радног права лечи се у судници“, истиче адвокат Бранислав Вјештица.
Он као пример наводи случај радника ком је део радног стола пао на стопало и поломио прст. „Уместо да послодавац брзо реагује, радник је био приморан да покрене тужбу за накнаду штете. Овде није реч само о несрећном случају, већ о одговорности послодавца да обезбеди сигурне услове рада.“
Према Закону о раду, у случају повреде на раду запослени има право на пуну зараду током боловања, у висини просечне плате из претходних 12 месеци, али не мање од минималца. Послодавац је дужан да надокнади штету – било да је реч о изгубљеној заради, трошковима лечења или трајним последицама по здравље. Та одговорност се заснива на Закону о облигационим односима и не може се умањивати интерним актима фирме.
Заштита и ван формалног описа посла
Још једна важна правна недоумица тиче се обима заштите: да ли је повреда на раду и ситуација када запослени обавља посао који није у његовом формалном опису? Закон каже – да, ако је посао обављен у интересу послодавца. Чак и ако радник није званично распоређен на одређени задатак, али га је преузео зато што је био потребан фирми – и тада је заштићен законом.
Поред несрећних случајева, закон препознаје и професионалне болести – оне које се развијају постепено услед изложености штетним утицајима: хемикалијама, буци, вибрацијама, радијацији или хроничном стресу. Последице често постају видљиве тек годинама касније. Да би се остварило право на накнаду, мора се доказати најмање 30% телесног оштећења – што се по закону третира као осми степен тежине.
Послодавци одговорни – и без кривице
Иако на први поглед радници носе највећи ризик, у правном смислу одговорност најчешће лежи на послодавцу. Све више фирми ову одговорност преноси на осигуравајуће куће, тако да се одштета потражује од осигуравача. Али, уколико осигурање не постоји, радник се обраћа директно послодавцу.
„Тада се утврђује да ли је у питању субјективна или објективна одговорност. Код објективне одговорности, није потребно доказивати кривицу – довољно је да је штета настала током обављања опасне делатности“, објашњава Вјештица.
Осим физичке штете, радници имају право и на накнаду нематеријалне штете – за бол, страх, умањење животних активности. У тежим случајевима, суд може досудити и ренту, односно редовну новчану надокнаду која покрива разлику у заради или трошкове додатне неге и рехабилитације.
Када се догоди најгоре
У случајевима смрти запосленог, послодавац је дужан да покрије трошкове сахране. Чланови породице који су били издржавани од стране радника имају право на ренту као облик накнаде за изгубљено издржавање. Суд одређује висину ове ренте у складу са околностима случаја, а у неким ситуацијама блиски сродници могу тражити накнаду за душевни бол – брачни и ванбрачни партнери, деца, родитељи, па и браћа и сестре ако су живели у истом домаћинству.
Психичке последице попут страха, депресије или губитка самопоуздања такође се могу третирати као основ за одштету. Суд тада прибавља мишљења вештака и на основу њих одређује висину нематеријалне штете.
Уколико је запослени својим понашањем допринео повреди – на пример, није носио прописану заштитну опрему – суд може умањити накнаду, сразмерно степену његове одговорности.
Права раднака не престају на телесним повредама
Поред физичких повреда, повредом на раду сматра се и ускраћивање радних права – неисплаћена зарада, ускраћивање одмора, незаконит отказ, мобинг, психолошки притисак и деградација. Све су то основи за тужбу због нематеријалне штете, јер се нарушава достојанство запосленог.
Када запослени не добија плату, последице могу бити тешке – угрожена егзистенција породице и осећај неправде. Суд у таквим случајевима може признати и душевне болове. Исто важи за мобинг – када је радник изложен сталном страху, понижењу или осећају безвредности.
Запослени који доживе повреду, било физичку или правну, не смеју остати без заштите. Закон постоји да би штитио радника, а сваки облик повреде мора имати и правну последицу – у судници, не само на радном месту.
БОНУС ВИДЕО
