Наравно да се суштински мало тога променило у последњих безмало пола нашараног
столећа. Листали су се календари, топиле наде у бољитак који се стално обећавао, ту негде
иза ћошка, уз мало стрпљења и надахнутости револуционарним садржајима, парадама моћи
и лажног човекољубља. Важно је било бити друг, не човек. И клизила су нова ратна бојишта,
умивала се лица и прале руке, колико се то могло а могло се поприлично. Балови безумних,
слепих и глувих низали су се у беспрекорним сличицама оданости и припадности заједништву,
чак и када му ту места било није.У таквом окружењу, тада готово тинејџерски бенд, после једног класичног панк рок
албума, савладао је своју младалачку бунтовност, рециклирајући је кроз постојаност сивила
и све теже прикривене неједнакости кроз прост приказ тадашње стварности, црно бели свет.
Та кратка визија истине, заплесала је у ска рок маниру, лепршаво и на крају албума
остављајући три тачке за настављање неког будућег рада. Да, Прљаво Казалиште, које
колико год се отимало у неким каснијим временима, ипак је прво заплесало на овим
суженим просторима, добивши шансу, медијски потпомогнуто и имавши квалитет, без икаквих
напрслина, исту су искористили. Пламено фригидни тренутак ношен на пени новог таласа,
добрим делом припадао је и њима.
Пре 45 година Прљавци су објавили свој други студијски албум, у, морам и то подвући,
можда најбољем саставу са сјајним продуцентом истог, легендарним Пиком. Албум је
сниман у Милану, а издат је та тадашњу дискографску кућу Сузи.Исти је продат у око
150.000 примерака, што је за данашње време – мисаона именица. Сажетије речено,
Хоура и бенд су успешно испратили кретања у светској савременој музици. Сам албум
дефинитивно су обележили прва и последња тема на истом, а то су Црно бијели свијет и Ми
плешемо (у оригиналу је требало да се зове Ми пијемо, али…). Неки тадашњи критичари су
сматрали да је бенд одустао од панка и у некаквом новом маниру, једноставно умио
рок музику попом, али мислим да су Прљавци само искористили прилику надолазеће
популарности, те неке нумере урадили у ска маниру, неке у реге стилу, али да је у суштини
њихов други студијски алмум сасвим другачији од оног првог који је био сиров,
једноставан, али и надсве искренији.
Почетком осамдесетих година нови талас је једноставно газио све од реда, бацивши
диско музику у страну, али није да није кочио и класични рок, наравно и све бендове који су
имали панк опредељење. У таквом окружењу и засносу Прљаво Казалиште је искристалисало
неке мотиве и понудило једно чврсто модерно издање. Питки текстови, весела музика и више
него пристојни сценски наступи, лагано и сигурно од њих је стварало бенд који је радо
слушан и виђен на овим просторима, без обзира како се звали. Клица политичког ангажмана
може се назрети у нумери Нека те ништа не брине, урађену у реге маниру, а испирисану
Совјетским ратним ангажманом у Авганистану тих година.
Модерна дјевока је нумера која говори о девојци из радничке класе која жели побећи из
учмале, сиве свакодневнице, барем кроз машту и некакав далекосежни одушак дат кроз
приказ нумере умереног ритма и певљивог рефрена. Нове Ципеле су мало необична
нумера, једноставна тематика када нас први животни проблеми почну шамарати, где се
тражи бити јак, а уједно и осећајан. Следећа нумера је Недељом Ујутру која у само пар
стихова нуди испразност великих градова у рано недељно јутро, некакав белег осаме и
испразност викенд провода. Албум затвара већ поменута тема Нека те ништа не брине
која речито говори о пролазности свега, па и о страдању авганистанског дечака у
Кабулу, а све упарађено у лаганом реге ритму.
Другу страну албума отвара нумера Загреб, симпатична, али и ништа више, локално
патриотска нумера коју је Хоура посветио свом граду. Следећа тема је песма коју је
раније изводио Иво Робић, певач лаке забавне музике, Седамнаест Ти Је Година Тек,
лепршаво тинејџерски одсвирана и отпевана, као да је најављивала њихову нумеру која ће
се тек касније појавити и која се лако надовезује на ову, Све Је Лако Кад Си Млад.
Неки моји пријатељи је сонг који је и тада, али и сада, привукао моју пажњу. Мишљења сам
да је то најзрелија нумера на албуму, како текстуално, тако и музички. Увек актуелна и
непролазна. Соло гитара даје свој путоказ кроз харизматичне тунеле душе једне
генерације која у свом свом стасавању осећа неку нит повезаности између себе, на
прикладан начин изражавајући несигурност у пут који су изабрали. Следећа нумера је балада
Сам, коју је написао Пико Станчић, продуцент албума.
Албум затвара нумера Ми Плешемо, весела песмица која је била изразити хит на овим
просторима. Плесна нумера, лаганог текста, без икаквих захтева нуди тренутно стање,
без сувислих погледа ка будућности, али ни назад се не осврће. Тема за сва весеља,
прославе и лака пијанства разочараних младића и девојака. Потискује све младалачке
трауме одрастања, али их не решава.
Насловна нумера Црно Бијели Свијет, која отвара албум, урађена је у тада модерном
ска маниру, третирајући младалачки живот, баш онакав какав је и био у то време, подељен
на две стране, ону, која свакако није колорична, али која је владала овима просторима, и
ону другу, која је тек требало да се наметне, у свим својим облицима.
Албум је важан у сваком аспекту музичко социолошког оживљавања једног времена, у
њему је отисак једне младости која безрезервно црпи сва своја стремљења баш у
једном тренутку, кривудавим путем газећи ка бесциљним путешествијама имајући тихе
снове који су се касније претварали све више у изгубљене наде. Једноставно, победника
није било. Али је из пораза изникло све оно што смо видели у наредним деценијама…
Миодраг Марковић
Следи нам нагло захлађење: Познат датум промене времена у Србији
