Млади чланови Стрељачког друштва „Јасеница“ из Смедеревске Паланке оправдали су очекивања у другом колу Купа Стрељачког савеза Србије, одржаном у Смедереву.
У изузетно јакој конкуренцији, стрелци које предводи тренер Верица Јоцковић показали су одличну форму и велики потенцијал. Најуспешнији су били Јован Станкић, који је заузео десето место, и веома перспективна Теа Слијепчевић, која је била једанаеста.
У такмичењу су учествовали и Петра Павковић, Марија Тирнанић и Вељко Прокић, који су такође достојно представљали свој клуб и град.
Наступ у Сmedереву представља још један корак напред за младе стрелце „Јасенице“, који континуирано бележе добре резултате на националним такмичењима.
ЗАНИМЉИВОСТИ: ШТА ЈЕ „НАТАЛИЈИНА РАМОНДА“
Цвет „Наталијина рамонда“ је назван по краљици Наталији Обреновић. Познатији је као „цвет феникс“ у ботаници и симболизује повратак српске војске која је успела након свих страдања и губитака да се „подигне из пепела“ и да однесе победу.
Цвет који представља званични симбол Дана примирја у Првом светском рату представља ендемску биљну врсту.
Реч је о угроженој и реткој врсти која живи само на подручју Централног Балкана, у Србији, Македонији и северној Грчкој. При томе, реч је о биљци која има запањујућу способност да васкрсава након што је потпуно осушена. Припада породици „Геснериацеае“ и простире се на надморским висинима од 350 до 2.200 метара. Иначе расте на изузетно неприступачним местима, углавном у клисурама, на кречњачким стенама, где је суво и хладно.
Осим што је древна и изузетно издржљива, Наталијина рамонда има особину коју међу скоро 300.000 познатих цветница има само тридесет биљних врста. Наиме, након што се у одсуству воде сасвим осуши, ова биљка може да поново оживи након мало кише или заливања. Ботаничар Павел Черњавски је, наводно, 1928. године случајно просуо воду на хербаријум у коме се налазио узорак осушене Наталијине рамонде. И она је након тога оживела!
Историја открића ове занимљиве биљке везује за оца српске ботанике Јосифа Панчића. Рамонде су, иначе, као биљна врста познате од тридесетих година 19. века, када их је француски истраживач по коме носе име открио на подручју данашње Шпаније. Пола века касније, 1874. године, Панчић је дошао до значајног открића када је открио да рамонде постоје и изван те земље. Открио их је на територији јужне Србије, али је закључио да је реч о новој врсти коју је назвао рамонда сербика (Рамонда сербица). Десет година касније, 1884. године, дворски лекар Сава Петровић открива да на Балкану постоји још једна врста рамонде с нешто другачијом круницом и листовима. Будући да је био у служби на двору краља Милана, Петровић тој врсти даје назив „рамонда натхалиае“, у част краљице Наталије.
