ЂУРЂИЦ за разлику од Ђурђевдана није обележен црвеним словом у богослужбеном календару.
Српска православна црква и верници у недељу славе Ђурђиц, празник посвећен преносу моштију Светог Георгија из Никомидије (данашњи Измир) у Лиду што је било испуњење његове последње жеље. Увек се обележава 16. новембра.
Свети Георгије је иначе веома поштован у нашем народу и слави се чак два пута годишње. Верници уз Ђурђиц обележавају 6. маја и дан његове смрти (Ђурђевдан).
Ђурђиц за разлику од Ђурђевдана није обележен црвеним словом у богослужбеном календару.
Не спада у заповедне празнике иако је од великог значаја за православну цркву и за овај дан везују се многи обичаји.
Дани од Ђурђица до Светог Мрате (24. новембра) називају се Мратинци или Вучији дани јер је свети Мрата заштитник вукова.
Према предању, у тим данима светац надгледа како ко ради, затим нареди вуковима да казне онога ко није био вредан, а домаћина који не иде у цркву и не поштује Светог Мрату, највише кажњава јер му пошаље хромог вука, познатог као кривељан.
Жене не треба да раде ово
У данима од 16. до 24. новембра ништа се не даје из куће, не преде се вуна и ништа се не пере. Жене не раде ручне послове, а верује се и да би кројачи и обућари требало да одмарају.
Код старијих људи постоји веровање да ако је време за Мратинце магловито и зима ће бити магловита и променљива, а ако је ведро, зима ће бити јака.
У црквеном календару Ђурђевдан је обележен црвеним словом, а иако Ђурђиц није, сматра се да је од великог значаја за православну цркву.
(Еспресо)
ЗАНИМЉИВОСТИ: ЈЕДАН ГЕН ЈЕ ПРЕСУДИО НЕАНДЕРТАЛЦИМА
Фатална генетска не-компатибилност између неандерталаца и савремених људи можда је убрзала нестанак наших древних рођака, показују нови резултати.
Истраживачи су открили да различите верзије једног гена повезаног са функцијом црвених крвних зрнаца могу довести до тога да хибридне жене – потомци неандерталаца и људи – спонтано изгубе трудноћу.
Када су се неандерталци и рани модерни људи сусрели у Евроазији пре око 45.000 година, „разменили су гене – али су можда истовремено пренели и скривене ризике по плодност, који су утицали на судбину оба рода“, написали су Патрик Епенбергер, суруководилац Групе за еволуциону патофизиологију и истраживање мумија при Институту за еволуциону медицину у Цириху, и његове колеге у студији објављеној 29. септембра на платформи bioRxiv.
Истраживачи су се усредсредили на ген PIEZO1, који утиче на црвена крвна зрнца и постоји и код савремених људи (Homo sapiens) и код неандерталаца. Открили су да се верзије тог гена код ова два рода разликују. Неандерталска варијанта, слична оној која постоји код других великих мајмуна, омогућавала је хемоглобину у црвеним крвним зрнцима да се јаче везује за молекуле кисеоника, док је нова варијанта код Homo sapiens омогућавала да се кисеоник ефикасније предаје околним ткивима. Истраживачи претпостављају да су неандерталци задржали првобитну варијанту јер им је помагала да преживе екстремну хладноћу и периоде глади.
Међутим, када крв мајке садржи превише кисеоника везаног за хемоглобин, мање кисеоника пролази кроз постељицу до плода. То може изазвати хипоксију (недостатак кисеоника), успорен раст фетуса или побачај. Пошто се варијанте PIEZO1 гена наслеђују на одређен начин, некомпатибилност би се јављала само када би хибридна неандерталско-људска мајка имала партнера савременог човека или другог хибрида са људском варијантом гена.
„Многи њихови потомци не би преживели“, наводе истраживачи. То би, заузврат, значило да би неандерталке преносиле мање свог митохондријалног ДНК, која се наслеђује искључиво преко јајне ћелије, од мајке на дете. Током више генерација укрштања неандерталаца и људи, овај процес би могао озбиљно да наруши плодност хибридних популација.
„Некомпатибилност PIEZO1 гена можда је убрзала нестанак неандерталаца постепеним урушавањем њихове репродуктивне способности сваки пут када су се две групе укрштале,“ пишу аутори.
Ејприл Науел, палеолитска археолошкиња са Универзитета Викторија, која није учествовала у истраживању, изјавила је за Live Science да студија додаје важан део мозаика у разумевању нестанка неандерталаца – могућу неусклађеност између мајке и плода у преносу ки-сеоника током трудноће.
„Веома је занимљиво што је један генетски алел који је некада можда помагао неандерталцима да преживе, на крају постао њихова пропаст када су почели да се укрштају с модерним људима,“ рекла је Науел.
