U prostorijama Multimedia music record store u četvrtak 20.
novembra održana je promocija remasterizovanog izdanja knjige
Jugosloven K. rok pisca Ivana St. Rizingera. Pored autora na prezentaciji
govorili su direktor Multimedia Music-a Rodoljub Stojanović, novinar
Dušan Vesić, muzički urednik radija 202 Nenad Kuzmić, rok novinar
Duško Antonić, Goran Šobić muzičar, pesnik i izvršni urednik portala
Rockomotiva koji je ujedno bio i moderator te večeri. Prvoligaška ekipa
imala je šta i reći o malom delu, sa velikim rečima, o skromnom autoru
ogromnih neiskazanih mogućnosti, svako na svoj način.
U knjizi "Jugosloven K." Ivan St. Rizinger Bavi se praskozorjem
raspada velike države pre gotovo punih trideset i pet godina. Autor više
skriva nego što pokazuje svoje nedoumice pokušavajući da otrgne od
zaborava jedno sumorno vreme umirujuće nam bivše države. Sada se to
skupno zove Region. Manje-više šire ili uže, no nije bitno. U
međuvremenu neke bivše republike, nakon osamostaljenja, postale su
članice Evropske unije, druge su ostale na marginama svojih želja…
Izmedju svoje letnje predratne priče, pisac je ubacio intervjue sa rock
zvezdama onog vremena. Tu su Bruno Langer, Bora Djordjević, Željko
Bebek, Rambo Amadeus, Bajaga, Milan Mladenović i još po neko
zvučno ime, ali da ne nabrajam.
U tadašnje izjave intervjuisanih zvezda i zvezdica ne bih
ulazio iz prostog razloga jer to što su mislili pre trideset i kusur godina,
sumnjam da bi sada bilo koga zanimalo. Možda je tada njihova reč
trebala biti glasnija, konciznija i jača, ako već nije mogla biti presudna
za dešavanja na ovim prostorima koji su sledili. Prisećam se tek po
nekog prigušenog zova. Ništa više. Opet možemo pričati o hrabrosti ili
interesima, nebitno…
Vrednost ove knjige nije samo u onome što je autor napisao i
opisao, već i u smislenom ćutanju, njegovoj želji da izbaci taj
višedecenijski gnev iz svog slobodoumnog ranca života koga nosi na
plećima, gde ujedno postavlja pitanje ko je i šta je, taj sklonjeni umorni
bes koji lamentira iznad opisanih redaka u njegovoj priči, a ne ostavlja
pisanog traga "zašto mi uništiše zemlju", jer nema krivaca do nas samih
uvek.
U suštini bolje je biti apatrid u svetu nacionalizma, nego
krvnik na pijadastalu sopstvenog štita umrljanog tudjom krvi. Ne postoji
potreba da ljudsko biće svoj identitet traži kroz razmirice sa drugima,
čak i onda kada su drugačiji, možda nepotrebno pohlepniji i zli, pa čak i
onda kada razumeju samo jezik sile.
Sa svojih gotovo šest decenija gaženja po ovoj zemlji
natopljenoj bolom i uzdahom težnji ka nedohvatnoj sreći, sebe samog
mogu uvek doživeti kao aktera opisanog u knjizi. Da, bila je magla,
nikada se i nije razdanilo do kraja, a iz nje su izronile sve nečastive sile
koje su dremale godinama i vrebale priliku da, za račun svojih ličnih
interesa, ogole nesrećnike, a sada podanike u istom, samo presvučenom,
sistemu razvrata, pljačke i uniženja. A sve kroz parolu " slobodan protok
ljudi i kapitala". Sloboda ljudi je samo nedosanjani večni san. Kapital je
uvek prisutan. Ne postoji sistem vrednosti, samo moć kapitala, procena
očaja i toksičnost izgubljenih nada. I tako u krug.
Naravno da uvek mora postojati sloboda izbora, to je cena časti
čistog obraza. Zbog toga se ne mogu ni složiti sa jednom intervjuisanom
zvezdom tadašnjeg vremena, ali koja i sada i te kako optira u svetu
rokenrola, da za drugu zvezdu kaže da nije to rečeno tako kako je
napisano, da i ako jeste, moralo je tako biti, valjda je vreme bilo takvo.
Teorijsko pitanje je šta je moranje, da li, radi sopstvenog održanja
pogodnosti koje imate, možete se izgaditi na sve druge, poznate i
nepoznate, koje ne misle kao tadašnji establišment, ne misle kao rulja ili
kao obesmišljeni mediji koji služe samo za razbijanje učmale dokolice i
razbibrige dokonih umirovljenika…
Autor ne postavlja pitanje krivca, već daje opis zalutale
generacije izmedju redaka, vešto odćutavši sve ono što ga boli, nemoć
tadašnjih jutara koja su svanjivala pre trideset godina, gde je svako jutro
bilo gore od prethodnog, ali i te kako utešno u odnosno na ono koje stiže
narednog dana. Taj prikriveni mrak na očima, ta tadašnja ćutnja da se
niko nikome ne zameri, to izdvajanje čopora po jačini urlika i
raskalašnog besa, samo je oskrnavilo sve ono što mirnodopska kultura
nosi sa sobom. A rokenrol je iz bluza nastao, ovaj sa pamučnih predela
utopljenih znojem i tugom obespravljenih i poniženih ispod svakog
dostojanstva. Taj bol je uvek kroz dušu prenošen. Naravno da boli…
Autor teži da kroz knjigu raspali onaj trun zakopan ispod
pepela koji osvetljava plamičak nade ka razumu ka nekoj normalnoj
budućoj komunikaciji izmedju ljudi. Ravnopravno. Sloboda, ljubav i
vera, kako to uzvišeno zvuči, ali u isto vreme i otrcano. Sve u zavisnosti
sa čijih usana klize reči.
Knjiga "Jugosloven K." neće promeniti svakodnevnicu, u
suštini neće promeniti ništa do čega nam je stalo. Ali daje jedan otisak u
zlu vremenu, jedan trag da se i drugim putevima može ići, možda ne i
stići, ali izbor je tu. Upozorava nas da se bar na tren zamislimo, da
oslušnemo i druge glasove, možda suviše tihe i često nečujne od urlika
predvodnika čopora. Ali uvek postoje…
Navedenu knjigu toplo preporučujem kako za čitanje, tako i
za uživanje u istoj, ali ne kao puko ubijanje viška vremena u pauzama
ispred ružičasto ogoljenih ekrana, nego kao putokaz ka razumu u svim
burama i neverama koje slede. Zamislimo se bar. Inače, u suprotnom,
ovo štivo nije za vas.
Živeći u nadi u nanizanim danima i na ovom kalelendaru,
koji su i dalje otužni, bez mirisa i ukusa, otirući se kroz oblake još jedne
jeseni koja će uskoro pasti u zaborav. Okopniće i ovo malo mira što se
prosulo pod našim nogama, osvanuće opet neka jutra, učmala,
bezvredno tiha i neupamćena. Taj ljudski niz beznađa ne može zaustaviti
vreme koje tiho kaplje i odlazi u večnost, ali je protok istog uvek
neophodan, a često i poželjan, da bi se nešto sagledalo kroz prizmu
stajanja i vrednovanja.
Ivan St. Rizinger ne može zaustaviti svemir, niti vreme može
vratiti unazad, on to i ne želi. Pripovest koju nudi, drži pažnju, neopirući
se novopridošlim vremenima na način teatralnoistorijskih svakodnevnih
misija koje su se odavno obezvredile nudeći samo akcenat gole sile i
slaboumnosivih prikaza onog života koji se ne živi čak i u dečjim
slikovnicama. Jezik pripovedača je lagan, sinhronizovan i umirujući,
tako da novim generacijama opisani doživljaji su samo predaleki pejsaži
oslikani veštom rukom autora. Međutim, mi koji smo preživeli i odživeli
takva vremena, vrlo dobro znamo šta je sve pisac morao istrgnuti iz
vlastite duše, prilagoditi sav svoj jed civilizovanom ophođenju prema
neistomišljenicima, bez tačke ključanja, bez osude. Ali, taj isti Ivan St.
Rizinger ne dozvoljava da se i takva vremena otrgnu zaboravu. Dosledan
svom načinu života, pisanju i sveukupnoj komunikaciji sa svima kojima
je, pre svega, rok muzika na sluhu i duši, ujedno ozbiljan i strog prema
sebi samom, ni na koji način nije idealizovao ono svoje malo zrnce sreće
koje je opisivao u nesrećnim i nesređenim vremenima, a koje, Luciferu
hvala, bar na ovim prostorima ima u izobilju.
U predigri sakaćenja generacija koje su na početku svoje mladosti
mislili da imaju sve vreme ovog sveta, učestvovali smo svi mi koji smo
decenijama trovani poslušnošću, odanošću i neinventivnošću, inicirajući
prolaznost vremena u drskoj mržnji i omalovažavanju svega što nije
usko lokalnog karaktera, ne uviđajući blagovremeno koliko je svet mali
u svom geografskom smislu, a vreme tako bešumno otkapava svoj
svemirski pesak. Ostarilo se, a sve se pamti kao da je juče bilo, a
proletelo je bezmalo tri i po decenije. Taj stravičan prikaz ljudske
nemoći, nadaren impulsivnom ljudskom glupošću, gde se jedno zlo
hranilo drugim, nigde nije odvelo tako brzo svoje podanike do u vozove
koji odavno stoje na kolosecima koji ne funkcionišu. Možda smo i
odmicali, ali stigli nismo. Uvek je, nekako, to svetlo u daljini bivalo sve
udaljenije. Zagledavši se u svemir, nismo ni primetili koliko smo mali.
Jednostavno, bili smo stranci u sebi samima. Inkorporirajući sluganjstvo
i malodušnost, strašno smo dugo proveli vremena na leru. No, svakoj
opijenosti dođe kraj.
Na koncu, knjiga ima širi kontekst, a ne samo opisanih par godina
kroz bespuće uz dah probudjenih zveri u ljudima. Ko razume, razume,
ko ne shvata, teško će ići bilo kakvo obrazloženje… A razum… Verba
volant, scripta manent…
Miodrag Marković
