Минимална цена рада расте на 371 динар по сату, а минимална и максимална основица за доприносе значајно се увећавају од 1. јануара 2026.
Просечна зарада у Србији, посматрана у периоду од октобра 2024. до септембра 2025. године, према најновијим обрачунима износи 146.564 динара. Управо тај износ представља основ за утврђивање нових минималних и максималних основица за обрачун доприноса, које ће се примењивати од 1. јануара 2026. године. На основу ове просечне зараде, најнижа основица биће постављена на 51.297 динара, што одговара износу од 35 одсто од просечне плате. Она је нови праг испод кога доприноси неће моћи да се обрачунавају.
Истовремено, највиша основица, као ограничење за обрачун доприноса запослених са највишим приходима, износиће 732.820 динара, односно петоструки износ просечне зараде. Ове границе важиће током целе године и директно ће дефинисати финансијске обавезе послодаваца према држави, али и права запослених током обрачуна доприноса.
До краја 2025. године на снази су још увек актуелне основице – минимална од 45.950 динара и максимална која достиже 656.425 динара. Нова правила, међутим, доносе повећања која многи посматрају као одраз раста зарада, али и као подсетник на растуће обавезе у систему социјалног осигурања.
Реч је о износима пре пореза и доприноса, односно нето примањима запослених, док се бруто износ формира додавањем пореза и доприноса, у складу са важећим пореским решењима.
Важно је нагласити да се минимална зарада заснива искључиво на минималној цени рада и броју радних сати.
У минималац не улазе топли оброк, регрес за годишњи одмор, минули рад, прековремени или ноћни рад, као ни рад током државних празника. Иако се ови елементи често мешају у јавним расправама и индивидуалним очекивањима, прописи их јасно раздвајају.
Запослени, дакле, имају право на накнаду основне зараде обрачунате по минималној цени рада, док се остали додаци исплаћују према посебним правилима, као што су накнаде за превоз, трошкови службених путовања, смештај и исхрана ако их послодавац не обезбеди, као и регрес за годишњи одмор.
Србија Данас
БОНУС ВИДЕО:
ЗАНИМЉИВОСТИ: ЗАШТО слепи миш (шишмиш) ВИСИ НАГЛАВАЧКЕ?
Ово понашање није само занимљива чињеница, већ резултат еволуцијских прилагодби које омогућују преживљавање у специфичним условима
Главни разлог зашто слепи мишеви висе наглавачке лежи у структури њихових удова.
Ноге слепих мишева су прилагођене тако да њихове канџе аутоматски хватају површину под утицајем тежине тела. Када се мишићи опусте, канџе се затварају, што омогућује да висе без икаквог активног напора.
Ово је супротно од већине животиња, гдје би држање захтевало сталну мишићну активност.
Према истраживањима, кости ногу слепих мишева нису отпорне на компресију, па је вешање наглавачке предност која минимизиује стрес на костур. Да би се ослободили, слепи мишеви морају активно отворити канџе користећи друге мишиће, што им омогућује брзи прелазак у лет.
Осим тога, колена слепих мишева окренута су уназад, што додатно олакшава ову позицију. Ова анатомска особина осигурава да не троше енергију на одржавање положаја, што је кључно за њих који проводе већи део времена у хибернацији или спавању.
Једна од кључних предности вешања наглавачке је олакшано полетање.
За разлику од птица, које имају шупље кости и могу се одгурнути од тла, слепи мишеви имају већу тежину у односу на величину и не могу лако полетети с равне површине.
Вешајући се нагоре, они једноставно падну, отворе крила и започну лет без потребе за генерисањем почетног узгона. Ово је посебно корисно у хитним ситуацијама, попут бега од предатора.
Такође, ова навика пружа заштиту. Слепи мишеви висе на високим местима, попут стропова пећина грана дрвећа или крова зграда, где су мање доступни грабежљивцима попут сова или змија. Ова позиција им омогућује брзо откривање опасности и брзи бег.
Упркос чињеници да висе наглавачке, слепи мишеви не пате од проблема с циркулацијом крви, попут главобоље или вртоглавице, које би људи доживели у сличној позицији.
Разлог томе је њихова мала величина и мањи волумен крви, што смањује утицај гравитације на крвоток. Осим тога, њихова крвна жила имају посебне вентиле који спречавају накупљање крви у глави.
Ово понашање је такође повезано с њиховим ноћним начином живота. Док спавају дању, вешање наглавачке омогућује им да се сакрију у тамним, тешко доступним местима, чиме се смањује ризик од откривања.
Еволуцијски гледано, ова навика развила се јер су слепи мишеви једини сисавци способни за прави лет. Њихове предње удове претворене су у крила, а задње су специјализоване за хватање, а не за ходање или стајање на тлу.
Већина врста слепих мишева, попут оних из рода Мyотис или Десмодус, показује ово понашање, иако постоје изузеци попут неких воћних слепих мишева који се одмарају у различитим положајима.
Занимљиво је да слепи мишеви могу висити наглавачке месецима, посебно током хибернације, без икаквих штетних последица. Ова прилагодба доприноси њиховој улози у екосистему где контролишу популације инсеката и помажу у опрашивању биљака.
Вешање наглавачке код слепих мишева представља савршен пример еволуцијске прилагодбе које комбинује анатомију, физиологију и понашање за оптимално преживљавање.
Ова навика не само да штеди енергију и олакшава лет, већ и пружа сигурност у окружењу пуном изазова. Разумијевање овог феномена наглашава важност очувања слепих мишева, који играју кључну улогу у природном балансу.
