СВЕТА ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ ПОСВЕЋЕНОМ СВЕТОМ СИМЕОНУ МИРОТОЧИВОМ И СВЕТОМ САВИ У КУСАТКУ

Autor: Паланка данас

07/06/2026 22:39

Link kopiran u privremenu memoriju!

У суботу 6. јуна 2026. године, када наша Света Црква прославља Преподобног Симеона Дивногорца, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету Литургију у храму посвећеном Светом Симеону Мироточивом и Светом Сави у Кусатку.

Митрополиту су саслуживали: архимандрит Петар (Драгојловић), протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, протонамесник Дејан Василијевић, протонамесник Саша Миленовић, ђакон Лазар Марјановић и ђакон Ђорђе Одавић.

Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља Митрополит се обратио верном народу речима :

“У име Оца и Сина и Светога Духа.

Помаже вам Бог, браћо и сестре. Одељак данашњег Еванђеља по Матеју веома је поучан. У њему нам Господ говори и каже: који иште од тебе, подај му, и који хоће од тебе да позајми, не одреци му. То је први део данашњег одељка Светог Еванђеља. А други део данашњег Еванђеља, браћо и сестре и драга децо Божија, говори о љубави, и то не оној људској и чисто људској љубави, којом волимо само оне који нас воле или који нам одговарају, него нас Господ, браћо и сестре, учи да треба да волимо свакога човека. Када Господ каже: који иште од тебе, подај му, овим речима Господ наш Исус Христос, браћо и сестре, учи да који год иште, био то пријатељ или непријатељ, био хришћанин или нехришћанин, верник или неверник, подај му све што си, каже, примио од Господа. Пазите, што си примио од Господа. Другим речима, заиста, браћо и сестре, ми у ствари немамо ништа своје. Све што имамо то је дар Божији, то је благослов Божији. Човек се стално труди и мисли да је све његово, али нити смо ми дошли својом вољом на овај свет, нити смо сами себи дали живот, него је све то Божији промисао, Божија воља и Божија љубав. И зато овим речима, боље речено овим примером, Христос нас учи да невоља свакога човека треба да буде и наша невоља, браћо и сестре, а мука другога да буде и моја и твоја мука. Јер шта је човек без осећања и може ли се човек назвати човеком ако нема осећања? Нажалост, људи живе без осећања, али да ли је то човек? Да ли је то човек који не осећа другога? А знате зашто човек не осећа другога? Зато што је затворен у себе и зато што мисли да је он главни „шраф“, да тако кажем, у овоме свету, и да без њега ништа не би било. Браћо и сестре, и без мене и без тебе и без свакога све ће ићи даље, као што Господ и каже. И заиста, браћо и сестре, све то треба да преживљавамо као своју муку, али у исто време да осећамо и радост другога.

Зато ће апостол Павле казати: радујте се са радоснима и плачите са онима који плачу. Са радоснима се радујте, али којом радошћу? Првенствено радошћу Божијом, браћо и сестре, јер нема праве радости без Божије радости. Наша људска радост, хвала Богу, постоји и осећамо је, али она није трајна, него је пролазна и тренутна: данас се радујемо, а већ после мало времена опет падамо у тугу. Али онај који има радост у Господу, који верује у Бога и живи Богом, он и у невољама и у тугама и у болестима остаје радостан, јер зна да ће Господ погледати на његову муку и скратити његову невољу. И зато човек који има радост у себи лакше подноси све што га у животу снађе. И зато нам Господ учи и каже: подајте онима који ишту од вас. Шта да дамо? Да дамо, браћо и сестре, колико можемо и како можемо, али је важно и када треба дати. Човек није увек спреман ни да прими ни да да, зато треба имати расуђивање и мудрост, да се препозна тренутак, да и онај који даје и онај који прима буду радосни. Јер није корист ни у поуци ни у речи ако онај који слуша није спреман да прими. Он ће чути, али ће окренути леђа и наставити по своме. Дакле, све што Господ говори односи се и на материјалне и на духовне дарове. Све што смо примили од Бога треба да делимо, јер све што је од Бога је богоугодно, душекорисно и спасоносно. Зато апостол Павле каже: шта имаш што ниси примио? А ако си примио, зашто се хвалиш као да ниси примио? Ако је Христос у нама и ако је Он центар нашег живота, онда знамо да све долази од Њега. И оно што дајемо, дајемо од онога што смо примили. Човек који не умножава дарове Божије постаје себичан и самољубив, мислећи само на себе, а други га не интересују. Док у нама не буде бриге за другога, нећемо имати истинске користи ни од бриге за себе. Зато Христос каже: дајте оно што сте примили. И не бацајте бисере пред свиње, јер свиња не зна шта је бисер. Зато треба да пазимо шта дајемо од себе и како дајемо, да ли је то на корист и нама и ономе коме дајемо. Даље, у данашњем Еванђељу чујемо: љуби ближњега свога, а мрзи непријатеља свога. Ова заповест у Старом Завету односила се на ближњег као сународника, али Христос у Новом Завету проширује појам ближњега на свакога човека. Не само да волимо оне који нас воле, него и оне који нас мрзе. Није лако волети непријатеља, али управо ту човек побеђује себе и постаје истински човек. Зато Господ каже: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас гоне, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне. Ако тако будемо живели, постаћемо новозаветни људи, људи љубави, христолики људи који воле свакога човека. Јер савршена љубав је у Христу, који подједнако љуби и праведнике и грешнике. Грех је оно што човека одваја од Бога и од људи, и зато треба да се боримо против греха у себи, јер свака зла мисао рађа реч, а реч рађа дело. Када човек научи да влада својим мислима и речима, онда може да влада и својим животом. Али ако реч изговоримо, она већ одлази и свако је тумачи на свој начин, и зато долази до неразумевања међу људима. Зато је потребна љубав да би постојало разумевање. Господ није дошао да мрзи грешника, него да га спасе, да га позове и загрли. И зато треба да испитујемо своју љубав, да ли је истинска. Много је зла у свету, али треба да се боримо да зло око нас не пробуди зло у нама. Јер кад се зло пробуди у човеку, помрачује му разум. Господ нам је дао савест коју треба чувати, али грех је затамњује. Зато треба да се молимо Богу и да чинимо добро свима, као што каже апостол Павле: добро чините и да вам не додија. Наша је дужност да чинимо добро, без обзира на то како ће други реаговати. Шта ће други учинити са нашим добром, то је њихово, али ми чистимо своју савест. Савест је неумитни судија и она ће се, ако не овде онда пред Богом, пробудити и осудити нас. Зато је боље имати мирну савест и чисто срце. Молимо се Богу да чинимо добро, да помажемо једни другима и да се уздамо у Господа, јер је Он лекар душа и тела наших. Нека нам Господ помогне да данашња служба, молитва и свето причешће буду на спасење, да испитујемо себе и да живимо у љубави, да не говоримо зло о другима и да не оптужујемо ближње, него да живимо у смирењу и љубави.

Бог вас благословио.”

Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави.