Jednostavno, neka muzika mora se slušati glasno. Po mogućstvu
na što kvalitetnijem uređaju, ali to nije primarno, u krajnjem
slučaju. Jedinstvena lepota rifova, prefinjenog gitarskog soliranja,
fantastičnog ritma i, ako ništa drugo, čistog i zvonkog vokala, kao
da se preliva sa vinila RX5, sjajnog gitariste Alvin Leeja. Na
žalost, on nije više sa nama fizički 13 godina (preminuo je 6.
marta 2013. godine), ali tragovi koje nije zametnuo u muzičkom
smislu vode ka jednoj izuzetnoj gitarskoj veličini.
Rođen kao Graham Anthony Barnes, jedan od utemeljivača
benda Ten Years After, između ostalog ostao je upamćen i sa
živog nastupa na znamenitom i neponovljivom, Vudstook
festivalu. Njegova izvedba sa bendom I Going Home (Vraćam se
kući), uz čuveno jutarnje izvođenje američke himne na gitari
svakako najboljeg gitariste koji je ikada hodao ovom planetom,
Jimija Hendriksa, zacementirana je u povesti rokenrola u prošlom
stoleću.
Ove godine se navršava punih 45 godina od izdanja solo albuma
Alvina Leeja naziva RX5. Ovo muzičko ostvarenje je i te kako
bitno, ne samo za pomenutog gitaristu, nego i sveukupni rokenrol.
Izuzetna živost, na granici nepatvorene agresije, odiše nekakvim
slobodarskim trzajima, ritam kao da se preklapa sa zvezdanim
nebom, a gromki, nepretenciozni i nezamorni vokal, kao da nosi
reči na vetru. Kompaktnost svih muzičara koji su nastupili na
albumu je evidentna na prvo slušanje, od prve numere na albumu
pa sve do poslednjeg utihnutog tona, nosi jednu skupnu i fino
oblikovanu notu.
Album otvara gotovo do perfekcije dovedena snažna rokenrol
tema Hang On (Drži se). Kao da ste u središtu samog olujnog
zapisa. Držeći se za samoga sebe, kao da lutate kroz peščane
dine. Svaki vaš korak je samo još jedna kretnja planete kroz
vremensku kapsulu. Ritam od prvog takta, do poslednjeg
utihnutog vokala, ne da mira vlastitom zanosu. Odlična numera
koju je napisao Stiven Guld, ritam gitarista na albumu i prateći
vokal. Zatim sledi numera Lady Luck (Srećna dama), simpatičnog
ritma, umerenog zanosa, kao da valja talase ispred slušaoca, ali
to surfanje svakako vuče korene i iz kantri muzike, koja kao da
strpljivo čeka opušteno i sakriveno u nekom ćošku. Ne mogu se
oteti utisku kaubojske atmosfere u nekom zadimljenom salonu u
prošlom stoleću. Cant Stop (Ne mogu prestati) je sledeći song
umereno tihog ritma i dubokog solo zapisa gitare. Jednostavno,
mladić gde god se nalazio i u kojoj god prilici bio, ne može
prestati voleti svoju dragu. Noseći je u srcu, ona postaje deo
njega i to traje. Ljubav, kao neizlečiva tema svakog romantika,
nikada se neće iscrpeti kao motiv u bilo kojoj oblasti umetnosti.
Najmanje u rokenrolu.
Wrong Side of the Law (Pogrešna strana zakona), tipična rokenrol
numera osamdesetih godina. Umeren ritam koji drži pažnju i
strpljivo gradi sećanja. Numera koja zatvara prvu stranu albuma
je čuvena pesma koju je izvodila Tina Turner Nutbush City Limits
(Granice grada Nutbuš), a koju je napisao njen tadašnji suprug,
takođe čuveni muzičar Ike Turner (pravog imena Izear Luster j.r.).
Reč je o apsolutno klasičnoj rok numeri. U skoro punih četiri
minuta Alvin Lee kao da žvaće sopstvenu gitaru, na njegov
prepoznatljiv način. Vrlo dobro urađen domaći rad, sa
napomenom da je Tina, ipak Tina, te da ni ovde ne manjka te
živosti, da ne kažem lucidne agresivnosti.
Drugu stranu albuma otvara numera Rock n Roll Guitar Picker
(Rokenrol gitarski trzaj), prava plesna rokenrol numera koja govori
o tome da je sam Alvin Lee još od deteta želeo biti rokenrol
gitarista i ništa drugo, gotovo autobiografska tema. Fascinantan
ritam, numera odrađena u pravom, najboljem engleskom stilu
rokenrola s kraja šrzdesetih godina, odlično i produkcijski
urađena. Double Loser (Dvostruki gubitnik) je sledeća
brzopotezna numera koja blista u okruženju gubitnika, što god
radio loše prolazi, ali je ritam tu, taj nespokoj koji odoleva svim
udarima, samo kroz pucketanje rokenrola može se razumeti.
Kratka, trominutna tema koja ostavlja neizbrisiv miris i ukus u
čulima svakog slušaoca. Sledeća numera je Fool No More (Nisam
više budala), odsečnog, ali umerenog ritma, kao da nudi
otrežnjenje, barem na trenutak. Odlični vokali dolaze do izražaja
u, inače, malo podužoj numeri. Dangerous World (Opasni svet) je
fino upakovana numera, još jedna koju je uspešno odradio drugi
gitarista benda Stiven Guld. Kao da bend raširenih krila poleće u
nešto bržem ritmu, sasvim pevljiva numera, sa interesantnom
solo deonicom u središnjem delu teme. Zatim sledi High Times
(Najbolja vremena), koja i zatvara album, umerenog ritma
sročena, u nepunih šest minuta muzike, sasvim je dovoljno da
Alvin Lee opusti svoje prste, dok, ne žureći, cedi tonove kroz
svoju gitaru, ne previše suptilno, ali oseća se ta brzina u solo
deonici.
U četrdesetak minuta rokenrol muzike, Alvin Lee me je ubedio da
on nije samo bropotezni trzač po žicama gitare, da njegova brzina
ni jednog trenutka nije udarac na kvalitet njegovog sviranja, da
uzleti njegove gitare i čistoća njegovog vokala ni u jednom
momentu nisu pretenciozni, ali da se u svih deset numera oseća
kipuća energija i onaj pravi zanos zašto se i voli toliko rokenrol.
Stiv Guld na ritam gitari, Miki Fit na basu, Tom Kompot za
bubnjevima, Kris Stejnton za klavijaturama i neprikosnoveni Alvin
Li na gitari i prvim vokalima, uradili su jedan pitak i vredan album
rokenrola koji opstaje u vremenu.
Na kraju moram nešto još podvući. Moj prijatelj iz jednog odličnog
benda, sa pravom analizirajući savremenu rok scenu, na
diskretan način me je prekorio zašto se vraćam u prošlost i pišem
o izdanjima od pre pola veka. Odgovor je jednostavan, da nije bilo
tih i takvih izdanja, teško da bi i sam razvojni put rokenrola bio
ovakav. Sa svim svojim usponima i padovima, isti je ostao nosilac
novih, savremenih težnji, buđenja i spremnosti da se i najluđi
svnovi ostvare, ako se izistinski žele. A žele se…
Miodrag Marković
