У Народном музеју у Смедеревској Паланци обележен је значајан јубилеј – 60 година постојања музејске делатности, уз осврт на развој и значај музеја као чувара културног наслеђа.
Том приликом, вд директорка Александра Гедеон истакла је да је пут од првих идеја из 1952. године до оснивања музеја 1966. био испуњен бројним изазовима, али и ентузијазмом, вером и љубављу према културној баштини. Од скромних почетака, са једним запосленим, музеј је израстао у установу која данас чува више од 10.000 предмета, представљајући значајно сведочанство прошлости и знања.
Она је нагласила да је поносна што има прилику да буде део институције коју су градиле генерације стручњака, чији рад и посвећеност и данас обликују идентитет музеја.
У оквиру обележавања јубилеја, одржан је и музејски театар, чији је аутор Бојан Маринковић. Реч је о петом по реду музејском театру који се реализује у овој установи, а који је овога пута инспирисан изложбом „Музејски досије: Прича о две потковице”.
Према речима аутора, овај уметнички пројекат произашао је из археолошких налаза са локалитета Медведњак, где су пронађени предмети из гробног места који су послужили као полазиште за причу о идентитету једне жене. Сам театар бави се темама постојања, нестајања, поновног проналажења и стварања новог сећања, кроз јединствен спој музејске поставке и сценског израза.
Обележавање јубилеја на овај начин још једном је потврдило да музеј није само место чувања прошлости, већ и простор живе уметности, интерпретације и савременог дијалога са наслеђем.
Једна апстрактна биографија
Постоје животи чији се детаљи ископавају да употпуне биографије познатих људи бројним подацима. О њима се пишу књиге и књиге. Овај текст написан је после представе о једном животу сасвим другачијем, о којем не знамо готово ништа, а који је поново прогледао кроз изложбу „Музејски досије: Прича о две потковице“ Народног музеја у Смедеревској Паланци.
Овој је причи потребан увод: у једној гробници пронађеној на ископинама неолитског налазишта Медведњак откривено је нешто нетипично: испод скелета ногу сахрањене жене налазиле су се две потковице, а око лобање су, као остаци круне, биле полукружно распоређене велике чиоде. Ти детаљи навели су археологе Милицу Стојановић и Ненада Шошића да детаљније истраже и што ближе протумаче ову причу, а кустоса Бојана Маринковића да им се придружи својом визијом у форми музејске монодраме „Ход“ у сопственој режији. Амбијент изложбе дао је посебну атмосферу представи, са аутентичним предметима, фотографијама и документацијом која је пратила ископавање и истраживање необичне гробнице.
Слободна интерпретација није упала у замку приповедања судбине једне особе, за шта на основу пронађеног и није било довољно материјала. Уместо на питање „ко је она“ понудила нам је одговор на питање „ко смо ми“, призвавши традицију и обичаје у којима је, кроз скице једног живота, лично представљено само као део уопштеног, а нагласак стављен на поједностављену суштину онога што би се данас назвало животном филозофијом. Кроз успутна размишљања у овој представи однос према природи приказан је кроз религиозност, а према друштву кроз дужности. Довољно за слутњу и надградњу у утисцима бројне публике која је видела нешто што ретко има прилику, нарочито у музејском амбијенту који је у тих пола сата добио нове временске, а са њима и просторне димензије.
Причу подељену у три дела (свет живих, свет мртвих, и музејски живот) глумица Радица Митровић успела је да одигра баш онако како треба, речима и погледом, као представу и као опомену: ова реинкарнација једног људског бића у тело народа наводила је поглед од њеног лика према публици и колективном духу чије наслеђе у истој тој публици наставља да живи. У речи монодрама онај први део „моно“ је негде у току представе нестао, а остала је драма као део свачијег живота.
С. Крстић
