У суботу, 22. фебруара 2025. године Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Смедеревској Паланци, архијерејско намесништво јасеничко.
Његовом Високопреосвештенству саслужавали су: архимандрит Петар (Драгојловић), протојереј Драган Милутиновић, протојереј Слободан Сенић, протонамесник Срђан Ковачевић, протонамесник Дејан Ненадовић, јереј Милош Никодијевић, протођакон Иван Гашић и ђакон Владимир Степановић.
Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља Високопреосвећени Владика се обратио верном народу рекавши:
„У име Оца и Сина и Светога Духа.
Помаже вам Бог, браћу и сестре. Православна црква нас учи да се свакодневно молимо. Она нас учи, браћо и сестре, да се свакодневно молимо за себе, за живе, за мртве. Црква је одредила и дане када посебно треба да се сећамо наших покојника. То су на првом месту суботњи дани. Али посебно, православна црква нас учи да се сећамо својих милих и драгих, о дану задушница, као што је прилика и данас на ове зимске, или како то још народ каже, главне задушнице.
Ми смо се заиста, браћо и сестре, данас сабрали у овоме храму да се Богу помолимо, да он прими душе наших милих и драгих предака, да их придржи у наручју, како се каже у јеванђељу, Аврама, Исака и Јакова, другим речима, просто речено нашим језиком, да их прими у Царство Небеско.
Колико год да је важно да се молимо за живе, за себе, толико је важно и да се молимо за наше покојнике. Док наше покојнике чувамо у молитвеном сећању, нећемо их препустити забораву, а онда нећемо заборавити ни њихове гробове. Па ћемо их обилазити, чистити, уређивати, а не да, не дај Боже, како, на жалост, у српском народу има, гробови зарасту у трње.
Нема ништа, чини ми се, страшније од људског заборава. Када човека обузме заборав, он заборави на све. Он мисли да зна за себе и мисли о себи, не, он је заборавио себе. Човек највише заборавља себе када управо почне да заборавља Бога. Кад заборави Бога, заборавља браћу и сестре, и онога који је био са њим, па и онога који је сада са њим. И зато речениц коју понављам; црква нас учи да се молимо за наше мртве.
Како је то дивно записао свети апостол и јеванђелист Лука, Христове речи у јеванђељу, које гласе: „А Бог није Бог мртвих, него живих, јер су у њему сви живи“. Пазите, у Богу су сви живи, и они који су умрли за наша схватања земањска, али су пред Богом живи, њих Бог није заборавио. И сад замислите колико је то, ако опет могу да кажем, тежак грех и велики грех заборавити човека, заборавити наше покојнике.
Зато Света православна црква чврсто верује у ове речи јеванђељске, чврсто верује у ове истините речи спаситељеве, које увек гласно исповедају непобитну истину о томе да се живот не прекида смрћу. Нажалост, непознавајући учење цркве и непознавајући своју веру, ми мислимо, он је умро и нестао. А шта ми то видимо кад неко умре? Шта ми то видимо? Ми видимо, браћо и сестре, да умире само тело човеково, које је саздано од земље и зато се у њу враћа. Како опет каже Свето јеванђеље: „Земља си и у земљу ћеш отићи“.
Но, браћо и сестре, тело се, као што знамо, разлаже и претвара у прах, али тај прах није пред Богом заборављен. Јер ће и тело васкрснути о свеопштем васкрсењу, када Господ буде поново дошао да суди живима и мртвима.
Поново ће доћи до сјединјења душе и тела човековога, само што ће то тело бити измењено, продуховљено, ако могу тако да кажем. И заиста, тело се, као што рекох, претвара у прах, а човек сам по себе, са свим својим осећањима и са својом бесмртном душом, наставља да живи само прелазећи са овога света на онај свет. Прелазећи из овог привременог живота у онај живот вечни, живот бесконачни. Дакле, прелази где? У загробни живот. И наша вера, ако није вера у загробни живот, него само вера у овом животу, док живимо, док ходамо, док једемо, док пијемо, док радимо, онда та вера, таква, није вера спасавајућа. И кад читамо символ вере, кад исповедамо нашу веру, како завршавамо символ вере? „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века.“ Човек који не верује у загробни живот, није хришћанин, браћо и сестре. Он се само нада да проживи овај живот како треба, или како то ми обично кажемо, дај ми да једем и пијем док сам жив, после ми не треба. Е после ти треба. А у односу како си живео у овоме животу, зависи шта ћеш добити после овог живота. Ако си живео са вером у Бога и верујеш у загробни живот, онда ћеш живети. Дакле, општење између живих и мртвих не бива уништено. То желим да кажем и себе и вама. Не бива уништено, већ се и даље наставља. Како? Па управо молитвом, добрим делима, литургијским животом, литургијским помињањем, јер литургија се апсолутно подједнако служи како за живе, тако и за мртве. Дакле, зашто? Зато што је Бог човека створио, не за пролазност, него за вечност. Бесмртност душе је оно што, како нас учи и црква и свети отци, оно што уздиже ум човеков изнад ствари земаљских. Јер кад човек верује у загробни живот, он верује у Бога и он се уздиже изнад ових пролазних ствари, тежећи и желећи за оним непролазним стварима, односно за непролазним животом и онда човек мање себе обхрвава и оптерећује овоземаљским животима. Наравно да нама треба земаљски живот, треба нам да хранимо тело, ако га не хранимо, шта ће бити са телом? Ослабиће. Али, кад год хранимо тело, овоземаљском храном, треба да се сетимо душе, да и души треба дати храну, а она не једе ово што ми једемо. Она се храни нечим другим. Храни се, живим Богом. Храни се прићешћем тела и крви Христове, и зато та бесмртност, као што рекох, уздиже човеков ум изнад ствари земаљских до ствари духовних.
Бесмртност је, како кажу свети оци, тихи, тајанствени, онај унутрашњи глас који човеку говори о вечности и уверава и, усуђујем се рећи, убеђује га да размишља о ономе што се налази изнад границе смрти. И да жртвује ствари које види овде на земљи ради ствари оних који не види. И зато апостол Павле каже да је вера оно чему се надамо и доказивање онога кога не видимо телесним очима. Али човек нема само телесне очи, сваки човек има и духовне очи, само је питање да ли је случајно затворио те духовне очи и отворио само ове, а знамо колко нам значи овај телесни вид. Ако смо отворили само телесне очи, а затворили духовне очи, ништа ми у ствари што је вредно не видимо. Овим телесним очима видимо лик човеку, па то је благослов Божији, то је срећа, што можемо видити лик један другоме, лице један другоме. Има нешто још изнад овога што је телесног, то је оно што је духовно, а то духовно, као што рекох, гледавамо једино духовним очима.
Бесмртност је управо тај тихи глас, који стално човека опомиње. Еј, човече, овде си за мало, односно за вечност. Тај тихи глас га опомиње и каже, човече, без обзира у каквом благостању живиш овде на земљи, или у беди или у невољи, сети се да постоји онај вечни живот, непролазни живот. И зато, бесмртност убеђује човека да воли оно што је добро и да се одвраћа од зла. Чим помислимо на бесмртност, заиста нећемо да се бавимо злим.
Ни злим мислима, ни злим речима, ни злим делима, јер знамо да постоји бесмртност, а ово ће да прође. Зло ће бити побеђено. Зла је много, једна кап, како каже наш народ, једна кап је зла много, а доброте никада много.
Бесмртност човека води ка духовној зрелости, да, треба духовно да сазревамо браћо и сестре. Духовној зрелости ублажавамо страдање, а живот овај није без страдања. Излива мелем, утехе, на ране рањеног срца. А сви смо ми на неки начин рањени. Чим смо грешни, чим грешимо, ми рањавамо себе, рањавамо душу своју, ум свој. А шта на рану стављамо? Да ли стављамо со или стављамо мелем неки. Па мелем. А мелем је вера, љубав, нада, припадност вери и цркви. Бесмртност душе је лек за све животне невоље, све животне ужасе и сав, да тако кажем, људски јад. А свега тога у нама има.
У нама има и, Богу хвала, радости, али има и туге. Има и здравља, али има и болести. Све је то саставни део живота. Бесмртност душе даје дуготрпљење и истрајност, да и кад нас невоље снађу и болест или било шта, управо бесмртност, браћо и сестре, нам говори и даје нам спокојство, да будемо успокојени, да будемо умирени, да будемо смирени. Бесмртност одстрањује очај. Чим верујеш у бесмртност и очај, онда очај неће доћи до очаја. А очајем губимо бесмртност. Очајем губимо не само бесмртност, но и веру. Вера и бесмртност нам буде наду, и виде сва Божија дела.
Како је то дивно, што нам је Бог дао и ове телесне очи, као што рекох, да видимо лице једног другог. Како је лепо да видимо, ову предивну творевину Божију, која није настала сама од себе. Не може ништа да настане без Творца, а Творац је Бог. Зато када размишљамо о нашим покојницима, и када се молимо, када доносимо и панаије, жита, да прелијемо, то преливање треба да буде преливање наше молитве, који изливамо, сећајући се наших покојника и призивајућ их у својим молитвама. Истина, тужна је тајна смрти. Иако је Господ својим васкрсењем нашу жалост смрти претворио у радост. Он је васкрсао, смрт је победио и ту нема жалости, али је људско и да плачемо и да оплакујемо наше миле и драге. Људско је плакати за својим умрлима, али хришћански није очајавати. А очај човека одводи у страхотицу.
Очај човека одводи да залута и у овом животу. А лутајући овим животом, човек не може да се сети оног вечног непролазног живота. Бесмртна душа, као што рекох, она оставља тело. Растанак загонетан бива и бива тужан. А душа сама, одлази бесмртности, коју је Господ одредио. А ми, управо кад умиру наши покојници, кад нихове душе одлазе ка Богу, ми их испраћамо чиме? Молитвом. Испраћамо веру и наду да ћемо се срести у своје време. Видећемо ми све наше покојнике. И оца, и мајку, и брата, и децу.
Све ћемо то да видимо. Само је питање, хоћемо ли се препознати. Ако их држимо, као што рекох, у нашим молитвам, у нашим сећањима, јер се и они моле за нас, онда ћемо се препознати. Ако их заборавимо, нећемо се препознати. Ми човека кад заборавимо, ми се више не сећамо ни његовог лика. Али док га волимо, онда значи ми његов лик чувамо уз себе. И зато је веома важно и потребно да наше молитве прате душе наших преминулих. Зато је потребно да се стано, као што рекох већ неколико пута, молимо за наше покојнике. Зато је и Црква установила дане, када посебно треба да се молимо за њих. Али не само да се сећамо наши покојника од задушница до задушница. колико је важно, то литургијско поминњање и живих и мртвих, посебно сад наглашавам данас мртвих, имамо један диван пример који хоћу да изнесем пред вас, који сам прочитао у житијама светих где се каже како је Бог открио народу живот светог Теодора цариградског, који је за живота заиста био Свети човек. И народ га сматрао светитељем. Али, како Бог никад неће да заборави ништа, оно што је добро у човеку, овог Светог Теодосија обдарио је да му тело буде нетрулежно и целебно. И задуже, каже једног монаха, да откопа гроб светог Теодосија, и он се човек трудио, као што сваки човек, кад копамо, кад било шта друго радимо и се заморимо, па често и у том замору задремамо. Тако је и овај монах, како стоји у житјама светих, радећи, откривајући, откопавајући, боље речено, тело светог Теодосија, заморио се и приспао. У сну му се јавио Свети Теодосије, и каже, хвала ти, оче, хвала ти, брате, што се трудиш ради мене, што ми откопаваш тело, али те молим, каже свети Теодосије овом калуђеру, молим те, каже, када служиш свету литургију, пазите, браћо и сестре, а рекох да се литургија служи за живе и за мртве, каже, када служиш свету литургију, помени, молим те, и моје родитеље. Овај калуђер збуњен, јер зна да је то свети човек, па му каже, Светитељу, како тражиш од мене грешнога, смртног човека, пролазног човека, како тражиш да се молим ја за твоје родитеље, а ти си пред престолом Божијем, ти својим молитвама помажеш и нама, како, каже, ти то тражиш. А он му одговара и каже, јесте, оче, тако је, то је истина, да јесам пред лицем Божије, да сам са Богом и поред Бога, одговара Свети Теодосије, али каже, помињање на литургији је много снажније од мојих молитава. И од тога што стојим пред Бога, пазите шта значи литургија, пазите, браће и сестре, шта значи помињање, то је она проскомидија, зато ја увек говорим у мојој епархији, како сам дошао, и моли вас и данас, кад год дођете на литургију, понесите имена својих живих и мртвих, дајте и свештенику да спомене, кад тамо проскомидише, да извади ону частицу и да стави на дискос, која се сјединјује са телом и крвљу Христовом. Дајте да се спомиње.
Задивио сам се једном приликом кад сам био у Украјинској православној и видим тамо одређених неколико свештеника који седе у једној просторији, а километри народа који држе у својим рукам оне мале просворице и држе папире, имена исписаних, и они то узимају, предају свештеницима. Верујте, та просторија где они смештају те просворе, то је читава просторија, огромна, велика. Али шта бива, они почињу још од увече да ваде оне частице из оне просворе и да помињу те мртве, па настављају и сутра све до херувимске песме. Задивио сам се. Значи они нису своје ни мртве, ни живе препустили забораву.
Зато, нека данашња наша литургија, коју служимо Богу, сви заједно, боље речено, литургију не служим ја само као владика. Литургију служимо сви заједно, јер смо ми једна породица, јер смо ми сви чланови Цркве, који смо се учланили кроз свето крштење, браћо и сестре.
Нека је на здравље и спасење свима нама. Бог вас благословио!“Након Свете Литургије уследила је трпеза љубави коју је припремило братство храма.
протонамесник Далибор Зарић
