Zagrlivši me, upitala je tiho kako sam, što je u stvari značilo da
sam još uvek živ. Kratko sam odgovorio da sam dobro, a što je značilo
da vraćam životu neisplaćene dugove.
Malo se zarumenela, a imala je
običaj kada bi joj skočio pritisak, te sam je bezazleno upitao ko ju je
iznervirao. Naravno da je negirala bilo kakvu provokaciju sa strane,
prozborivši da joj je fino sada gde radi, ali da ima nameru da napreduje
još u karijeri, te da se nada uspešnom ishodu. Krupne, svetle, oči, pratile
su moj pogled i tihovanje svih skrivenih misli, tako da smo u trenu više
rekli jedno drugom ćuteći nego što smo oslikavali rečima uski hodnik
zgrade gde smo se sreli. Kazala je da ne brinem, sve će biti u redu, te da
će se sve završiti na način kako treba. Znam, odgvorio sam, iako sam
duboko u sebi bio uveren da ništa nije kako treba, ni kod nje ni kod
mene, tuge su različite, ali su finese iste. No, život korača u svom pravcu
koji je namenjen jedinki koju opslužuje.
Da, kakav čudesan život, stvaran svet oko nas i sve ono što nas u
daljini mami. Setih se predivne balade Wonderful Life od engleskog pop
pevača Kolina Vernkomba, poznatijeg kao Black, tragično preminulog
26. januara 2016. godine u 53. godini života.
Sama numera našla se je na njegovom debitanskom albumu
Everythings Coming Up Roses i ostala je njegov najveći hit koji je
napisao u svojoj muzičkoj karijeri. Tekst predstavlja odu samom životu,
svakom onom danu koji nam oči ugledaju i raduju se svežem zraku
sunca koji budi u svima nama neku laku jasnoću postojanja na ovoj
planeti. U samom tekstu preovladjuju i suze i smeh, ali sve je to dato
kroz kontekst predivnog života koji udara u nama i sa nama.
Bez potrebe da se skrije, život je prikazan kao prekrasan u svakom
danu, svakom trenu, bez obzira gde smo. Tu, sa prijateljima sreća se deli
kao i zanos u svoj onoj lepoti koja se nudi. No, ništa se ne kaže kako se
tuga rasporedjuje. Numera je napisana daleke 1985. godine i ostala je
zaštitni znak samog Blacka. Problem je samo u tome što je ista sročena
kroz ogromnu dozu sarkastičnosti. Naime, Black je opisanu numeru
napisao u najtežim trenucima svog života, kada mu ništa nije polazilo za
rukom, u neskrivenoj bedi i bolesti svojih bližnjih, odbačen od ljubavi i
doveden do minimuma egzistencijalnog nivoa.
Nežno upakovana numera izuzetno toplo je prihvaćena, ne samo
kod publike, već i kod kritike. Mora se imati uvidu da je tokom
osamdestih godina prošlog veka bila strašno jaka konkurencija u
muzici, pogotovo u pop kulturi. Sama numera deluje veoma zavodljivo i
raskošno, počevši od umerenih vokala Blacka, preko predivnih tonova
saksofona, do jednog muzičkog sentiša koji daje nadu za životno
isceljenje duše. Život jeste divan kada nisi sam, no tekst je iznikao iz
teške samoće i nesreće autora.
Stvarajući još tridesetak godina, Black je bio manje ili više
uspešan u poslu kojim se bavio, ali ta debitanska numera ga je pratila
kao značajnog autora sve do smrti. Wonderful life (Čudesni ili divni
život) je satkan od malih stvari, onih unutrašnjih lepota koje isti
povremeno oboji nekim sjajem neobičnog otiska, koji kasnije duboko
sniva u nama samima.
Moja prijateljica se okrenula i laganim koracima otišla. Vešto
skrivajući sve ono što je pritiska, pokušavajući da to još dublje potisne u
sebe kroz rad i ono vreme kome je posvećena, znajući veoma dobro da
će sve te ličnosti koje tavore u njoj jednoga dana naći oblik da je napuste
i ostave samu. Pogledao sam u svoje cipele, svestan da su i one jedan
deo puta prošle sa mnom. Na meni je vreme ostavilo odavno traga, nisu
problem godine, problem su svi oni trenuci koje sam ustavio na mom
putu plime i oseke, bez ruža i trnja, samo oni neiskazani, a odavno
podlegli zaboravu, otisci prošarani upornošću da se gura dalje. Da ne
bude zabune, ovo je deo priče o prijateljstvu, kao što se svi moji zapisi
odnose na muzičku kulturu i dostignuća iste, ili bi bar trebalo da budu
samo nadareni stih iznad numere o kojoj pišem. Ali nisu uvek, jer
nekada se i iza stiha, songa i scenskog nastupa izvodjača, krije poruka i
od života jača. Sve te poruke vreme razvrstava, na svoj način…
Miodrag Marković
