Овај светац поштује се као овчар, односно заштитник оваца и ситне стоке. Свети Преподобни Аврамије Затворник био је малоазијски хришћански испосник и монах. Још као дете, са великом љубављу је посећивао цркву и био велики верник. Родитељи су му били веома побожни људи и пожелели су да ожене свог сина, па су му нашли девојку. Он се у почетку противио вољи својих родитеља, али је на крају пристао.
Предање каже да је седми дан, после свадбе, руковођен Богом, он отишао из града, удаљио се у самоћу и „предао подвигу, прослављавши Бога“.
„Његови сродници се јако ражалостише, али прихватише његову одлуку и оставише га да живи у молитвеном самовању и тиховању, не узнемиравајући га. Пронесе се глас по околини о његовој мудрости, разуму, великом уздржању, смирености и целомудрености. Родитељи му умреше, те он све своје имање подели сиромашнима, не оставивши себи ништа, јер се плашио да се његов ум не прилепи за неку овоземаљску ствар“, пише у црквеним календарима за овог свеца.
Свети Аврамије је за пуних 50 година изашао међу људе само два пута.
„Први пут да обрати Богу једно село у ком су били сви незнабожци. Епископ је желео да га постави баш у то село за свештеника, али се Аврамије успротиви тој одлуци“.
Међутим, морао је да прихвати и остане неко време у селу, као свештеник, где је саградио лепу цркву и у њој је узносио молитве Богу свакодневно да сабере расејани народ и уведе га у цркву. Незнабошци га оковаше, протераше из села и затрпаше камењем, али он се поново врати.
Мучен, гоњен, вучен, тучен, камењем затрпаван, гладан и жедан, он се не разгневи на њих и не клону духом, већ трпећи све, он се не предаде очајању, него још више разгореваше љубављу према Богу и сажаљењем према заблуделима. Молио је и поучавао старце као родитеље, млађе као браћу, децу као чеда, а истовремено је био злостављан и ружен од њих. Својом вером, молитвом и уздржањем, успео је да их преобрати и уведе у цркву и очисти их од идолске нечистоте. Крстио их је све у име Оца и Сина и Светога Духа. Када је завршио свој посао, он се повуче да настави свој подвиг.
Други његов излазак међу људе био је да спасе своју заблуделу нећаку Марију. Вратио је на прави пут и поново наставио свој пређашњи подвиг у самоћи, али више никад није изашао међу свет. Аврамије је рођен у Малој Азији око 290.
Аврамијевдан је и крсна слава неких српских породица. Она се углавном јавља на подручју доњег Подриња. Западно од Дрине.
Верује се да треба испоштовати ове обавезе на данашњи дан
„Ко претрпи до краја, спашће се, рекао је Господ. Вера је једина светлост трпљењу, јер трпљење само по себи представља неподносиви мрак. Вера је сјајна звезда у томе мраку; вера ублажава оштрину страдања; она подржава на својим крилима сву тежину трпљења. Св. Аврамије пружа нам прекрасан пример истрајности у трпљењу. Досаде, које му је причињавао ђаво разноврсним искушењима и застрашивањима, мало кога да не би покренуле, да остави једно место и пресели се на друго. Али Аврамије није се хтео пресељавати, да не би демон зли ликовао, него је истрајао на своме месту и победио је ђавола“.
Због његовог начина живота, постоји веровање да верници данас морају да истрпе недаће са којима се сусретну, да буду стрпљиви и да верују да ће им овај светац помоћи да преброде све што их мучи.
