Српска православна црква и верници 4. новембра обележавају један од четири највећа празника посвећена мртвима – Митровске задушнице.
Задушнице никада нису у време поста, нити падају у постан дан, јер су увек у суботу. Пеку се колачи од белог брашна, који се понекад зову „просфоре“. Спремају се ракија, пиво, вино, вода, а у неким местима се износи и жито.
Носи се онолико свећа колико се мртвих помиње. У свим крајевима Србије на гробове излази свештеник да окади гроб. Ако је неким случајем свештеник спречен да дође, онда неко од присутних тамјаном обави прекађивање.
Заједничко за задушнице у свим крајевима јесте излазак на гробље и организовање послужења на гробу. Некад су то само пита, пециво, кафа и вода. Понегде се изнесу кувана јаја и печење. На гробљу се ваља послужити макар једним залогајем, обичаја ради.
Понудама се служе рођаци који су на гробље изашли, а не одбијају се ни непозната лица, ако сама приђу гробу. Сматра се за велики грех и увреду мртвима ако би се неко одбио или чак отерао од гроба.
У Србији се и до данас задржао обичај по коме на гробља, на дан задушница, треба изаћи што раније, а свакако пре подне. Традиција потиче од чињенице да се некада ваљало прво отићи на литургију у цркву, па тек после тога на гробље.
У источној Србији се верује да свећа упаљена на Задушнице гори све до следећих. Такође, постоји веровање да ако се на Задушнице не упали свећа, мртви ће годину дана бити у мраку. У источним крајевима тог дана не ради се ништа с вуном, а маказе су затворене, да би и вучје чељусти биле затворене.
Овај празник увек долази у суботу јер је Исус Христ тај дан, уочи васкрсења, у недељу, провео упокојен.
