Задушнице се одржавају четири пута годишње: зимске у суботу пред Месне покладе, летње у суботу пред Духове, Михољске у суботу пред Михољдан, а јесење у суботу пред Митровдан.
На овај дан верници одлазе у цркву, где се служи Света литургија и парастос, током којег свештеник вином прелива жито. Након службе посећују гробове својих ближњих, пале свеће и учествују у обреду који свештеник обавља уз кађење гробова.
Кувано жито које се носи у цркву и на гробље симболизује дар покојницима и подсећа на Христове речи да зрно доноси плод тек када умре. Црно вино којим се жито прелива означава Христову крв и Божје милосрђе, док упаљена свећа представља светлост Христову, осветљавајући душе преминулих.
Назив Зимске задушнице потиче од тога што готово увек падају у фебруару. Још у византијским документима помиње се да се на овај дан Црква моли за све преминуле – владаре, свештенике, архијереје, пријатеље, родбину, децу, старе и младе, као и за оне који су умрли у градовима, пустињама и на свим местима.
Пошто су повезане са почетком Васкршњег поста, датум Зимских задушница је променљив. Недеља у којој се обележавају назива се Задушна недеља и трећа је пред почетак поста. Она се налази између Себичне и Беле недеље, па је позната и као Месопусна недеља.
На овај дан сиромашни и просјаци се не терају од гробова већ им се даје милостиња – новац или храна. Верује се да је боље поћи са благословом него ризиковати клетву оних који просе. Такође, постоји обичај да се на Задушнице не припрема одећа за невесте.
