Очекивано трајање живота након дијагнозе може бити и до 13 година краће, у зависности од старости и пола пацијента. Осим тога, просечно време до смештаја у дом за старе је три године након постављања дијагнозе. Ова студија пружа најдетаљније податке о томе колико дуго људи живе након што им се дијагностикује деменција и када најчешће постају зависни од институционалне неге.
Према резултатима истраживања, животни век након дијагнозе деменције значајно зависи од старости и пола пацијента. Жене са 60 година, према проценама, могу очекивати још око 9 година живота након дијагнозе, док жене са 85 година преживљавају у просеку још само 4,5 године. С друге стране, ситуација за мушкарце је још драматичнија. Мушкарци са 60 година очекују још око 6,5 година живота, док 85-годишњаци са деменцијом преживљавају још само 2,2 године. Ови подаци указују на велику варијабилност у преживљавању, која зависи од бројних фактора, укључујући старост и пол пацијента.
Према анализи, дијагноза деменције скраћује животни век за око 2 године код особа са 85 година, за 3 до 4 године код оних са 80 година, и до 13 година код особа које са 65 година добију дијагнозу. Ове бројке указују на то колико раније постављена дијагноза може утицати на преживљавање и квалитет живота оболелих.
Поред тога, истраживање указује на то да многи оболели брзо развијају потребу за институционалном негом. Око трећине особа са дијагнозом деменције смешта се у дом за старе у року од три године након дијагнозе. Занимљиво је да је 13% пацијената примљено у дом већ у првој години, док је број оболелих који су смештени у дом у трећој години достигао 35%, а у петој години више од 57%.
Иако ово време до пријема у домове за старе представља важну компоненту у процесу планирања неге, истраживачи напомињу да ове процене нису увек потпуно поуздане, па их треба тумачити са опрезом.
Због тога, препознавање деменције и правовремено планирање потребних услуга, као што је смештај у домове за старе, може значајно унапредити квалитет живота оболелих. Међутим, предвиђање тачног времена када ће бити потребна оваква врста неге и даље је изазов за здравствене раднике и породице.
Занимљив је податак да је просечно преживљавање дуже у неким популацијама, попут азијских заједница, где је животни век особа са деменцијом дужи за 1,4 године у поређењу са другим групама.
Такође, особе са Алзхеимеровом болешћу, најпознатијим обликом деменције, у просеку живе 1,4 године дуже него они са другим облицима деменције. Ове разлике могу бити резултат генетских фактора, социјалних фактора или приступа лечењу, што наглашава важност индивидуалног приступа сваком пацијенту.
Истраживање се ослања на податке из 261 студије спроведене између 1984. и 2024. године, обухватајући више од 5 милиона људи са дијагнозом деменције, од којих су 63% биле жене. Већина студија потиче из Европе и Северне Америке, а просечно време праћења пацијената било је 7 година. Овај опсежан преглед омогућио је анализу највећег броја студија до сада, што је омогућило изузетно детаљан увид у прогнозе везане за животни век и потребу за институционалном негом.
Иако су резултати истраживања веома корисни, аутори признају да постоје одређена ограничења у методологији. На пример, разлике у спровођењу студија, као и недоследности у извештавању о факторима као што су социоекономски статус, раса, степен болести и постојеће болести, могли су утицати на тачност процена. Упркос томе, аутори сматрају да су њихови закључци значајни и да нуде потенцијал за прецизније и индивидуализоване прогнозе за оболеле од деменције.
Аутори сугеришу да би будућа истраживања требало да се фокусирају на укључивање пацијената од тренутка дијагнозе, како би се узели у обзир лични, социјални и здравствени фактори, а не само очекивани животни век. Такође, важно је укључити релевантне функционалне мере које могу указати на квалитет живота пацијента, а не само на његову дужину.
Извор:
Телеграф/ SciTech Daily
