Смрт блиске особе једна је од најтежих ствари које нам се догађају. Ипак, то је део природног процеса који је неминован, те се с њим морамо помирити. Међутим, када нам се деси смртни случај, емоционални шок је превелик да бисмо трезвено размишљали, па се сусрећемо с разним питањима на која често немамо одговор.
Једно од таквих питања које мучи многе након губитка вољене особе је шта радити са стварима покојника. Од давнина људи су веровали да одећа мртвих почиње да „зрачи мртву енергију“, што лоше утиче на живе, па су све личне ствари покојника спаљивали.
Многи људи мисле да ако су имали топао однос са преминулом особом, онда њене ствари могу да носе као успомену, док ће у рају покојник бити задовољан што његове ствари настављају да живе, а не бацају се у смеће.
Црква, напротив, сматра да ствари покојника треба поделити сиромасима и сиромашнима, да се стварима да други живот, па да се они заузврат моле за душу покојника. Уврежено је мишљење да се ствари покојника не могу облачити и делити пре 40 дана од смрти.
То се објашњава чињеницом да временом енергија слаби, као и тиме да до 40. дана, према хришћанским канонима, душа још увек није напустила свет живих и преселила се у вечито царство, пише Ало.
Поменуто мишљење није ништа друго до сујеверје! Ево шта свештеник каже о њему:
– То веровање је сугерисао сам ђаво. Напротив, треба чинити добра дела у име умрлог: давати прилоге у манастир, у цркву носити црно вино (за Свете Тајне), брашно (за просфоре), восак (за свеће), давати ствари умрлога као милостињу, куповати православне књиге (и делити их верницима) до четрдесетог дана, а не после.
– Када треба да се заложиш за осуђеног – до суђења или после суђења? Тако и овде: душа пролази кроз митарства, суди јој се, треба се заложити за њу, молити се и чинити дела милосрдна, а људи то не чине – закључио је свештеник.