Српска православна црква и верници данас прослављају Светог Стефана, деспота српског
Деспот Стефан Лазаревић је рођен 1377. године у Крушевцу као најстарији син српског кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице, по којој је био потомак Немањића и великог жупана Стефана Немање.
Након очеве смрти 1389. године постао је српски кнез али је до пунолетства власт обављала његова мајка.
Као турски вазал исказао се у боју на Ровинама, код Никопља и Ангоре када му је поштовање и дивљење за храброст и ратничке вештине указао и непријатељ, моголски емир Тамерлан.
Од Ромејаког царства је 1402. добио титулу деспота и наставио је да влада све до базалног положаја под Угрима када од краља Жигмунда добија на управљање Београд, Мачву и Голубац. За време деспота Стефана Београд је први пут постао престоница Србија.
Изузев као ратник и дипломата оставио је дубок траг у српској средњевековној књижевности. Најпознатија дела су му Слово љубве и Рударски законик, један од најзначајних српских докумената тог доба.
У својој задужбини, манастиру Манасији развио је значајну преписивачку школу.
Преминуо је 1427. године током лова. Неки извори кажу да је деспот кобног дана ловио у Борчу надомак Крагујевца.
Сахрањен је у манастиру Копорин код Велике Плане, а канонизован 1927. године на 500. годишњицу смрти.
Ово је и слава храма Деспота Стефана и ОБ „Стефан Високи” у Смедеревској Паланци.
