Лазарева субота или Субота праведног Лазара, у српском народу позната је још и као Врбица, јер је тада Христ ушао у Јерусалим, где су га дочекала деца. Према Јеванђељу по Јовану, на вест о Лазаревој смрти, Исус је дошао у Витинију где је његов пријатељ већ четири дана био сахрањен. Дошао је до гроба и затражио да се склони камен. Позвао је Лазара да изађе и овај је то учинио, увијен у погребни покров.
Догађај Лазаревог васкрсења је, према четири Јеванђеља, увод у нову веру, у Васкрсење. У хришћанству тај празник има значење победе живота над смрћу и на богослужењима се тог дана помињу вољна страдања Христова и васкрснуће Лазарево, као јемство за васкрсење свих верника.
Након Лазаревог васкрсавања, Исус је сутрадан, на Цвети, свечано ушао у Јерусалим, а раздрагани свет свечано га је дочекао, носећи у рукама палмине гранчице. Православни верници као успомену на тај догађај прослављају Врбицу, која за хришћане представља празник дечије радости, јер је Христос, полазећи у Јерусалим рекао: „Пустите децу к мени, јер такво је Царство небеско“.
У том чину је и симболика врбе, по којој и празник носи име. Она симболизује палмине гране којима су хришћани поздрављали Спаситеља на уласку у Јерусалим.
Народни обичаји и веровања
На Врбицу, односно на Лазареву суботу се увек после подне одржава литија изван храма. Сведочанстава о Врбици имамо већ крајем четвртог века, од Силвије Аквитанке, која је описала богослужење Јерусалимске цркве тога времена. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се гранчице врбе. Зато се ова литија и назива Врбицом. Гранчице врба освећују се посебном молитвом и кропљењем освећеном водом на празник Цвети, на јутрењу, и деле се верницима, који их чувају током године за славском иконом. У данима Цветне недеље био је обичај да се народ кити врбом и копривом.
Поред тога, уношење грана врбе у цркву, и касније у кућу, није једини обичај који на овај празник укључује најмлађе – малишани на Врбицу носе звончиће везане за тробојку, чиме објављују победу живота над смрћу. Обичај је да се деца, украшена звончићима и венчићима, лепо обуку, одакле и потиче изрека: „Удесио се, као за Врбицу“.
Лазарева субота се везује и за српског кнеза Лазара који је страдао на Косову 1389. године. Верује се да су том приликом две Лазареве сестре кукале за братом и да су се претвориле у кукавице. У неким местима у Србији, постоји и обичај по имену Лазарице, када девојке окићене врбовим гранама, иду од куће до куће и певају песме које призивају здравље:
„Играј, играј, Лазарке, гола, боса, Циганке, ова кућа богата, има доста дуката, и у тору овчице, а у кући дечице…“
Ову песму често певају и додоле. Уз девојке иду два до три мушкарца са штаповима да „бране“ девојке од насртљиваца и да носе скупљене дарове. Некад се дешавало да се једна од девојака обуче у мушко и представља цара Лазара. Неко на овај дан одлази на реку да се умије, онда ставља камичак на ногу и баца га што даље говорећи: „Колико сам овај камен бацио, толико змија далеко од мене била.“
На овај дан се бере и цвеће које се не уноси у кућу, већ потопи у воду да преноћи, а ујутру се, на Цвети, укућани њоме умивају, како би били здрави током целе године. Лазарева субота слави се и као крсна слава, са обавезно посном трпезом, а не раде се тежи послови.
