Уколико Нафтна индустрија Србије (НИС), највећа петрохемијска компанија у земљи а у којој руски Гаспромњефт и Гаспром имају заједно 56%, дође под удар санкција Запада, односно САД, живот у Србији би могао „да стане“ а гориво буде на пумпама и „ретко“ и скупо, најцрњи је сценарио који се ових дана могао чути у домаћој јавности.
Санкције НИС-у формално нису најављене, само се спомињу у јавним наступима државних званичника али и страних амбасадора, па се не зна ни какав би тачно био њихов садржај. Најчешће се спомиње забрана транспорта нафте преко нафтовода Јанаф у Хрватској, којим већ две године не иде (званично) руска нафта.
А због сада још магловитих санкција не зна се ни обим штете које би оне направиле како самој компанија, тако и земљи у којој је НИС једна од најбитнијих енергетских али и индустријских карика.
Размере штете само би се могле претпоставити, јер од 3,9 милиона тона нафтних деривата које се потроше у земљи (подацима из Енергетског биланса за 2024. годину), из НИС-ове Рафинерије Панчево стигне три четвртине а из увоза само милион тона.
Поред тога, НИС није само компанија која обезбеђује да се у Србији окрећу точкови возила (80% потрошње горива) и зупчаника машина (13%), већ је и база хемијске индустрије, коју снабдева сировинама (ХИП Петрохемија је такође Гаспромова).
Надаље, „санкције НИС-у“, као компанији, могле би да значе и да казне за кршење санкција ризикују и све компаније које сарађују са њим, а то су практично све компаније са Запада (и њихови домаћи партнери) које раде у Србији.
Отуда и приче да је једно од решења „национализација“ НИС-а, односно да се од Руса купи њихов део.
На том таласу је и данашња изјава председник Србије Александра Вучића да ће „морати да разговара са председником Русије Владимиром Путином“, око санкција Нафтној индустрији Србије ако буду уведене и око новог гасног аранжмана, као и његов захтев Влади да формира широки тим који ће бити задужен за решавање ситуације уколико САД уведу санкције НИС-у.
„Направите шири тим и да се припремимо за нешто што ће бити од изузетно великог значаја за нас и што ће бити огроман изазов и за Владу и за земљу. Ми не можемо себи да допустимо да останемо без нафте или да трошимо своје резерве нафте, а да немамо сигурности“, казао је Вучић.
Питање је да ли би Руси пристали на продају НИС-а, као што су продали експозитуре банака у Европи које више нису могле да раде због санкција. А питање је и да ли Србија има пара за то.
Према тренутној вредности компаније која се котира на Београдској берзи, вредност НИС-а је око 944 милиона евра. То значи да би Влада морала да брзо пронађе више од 530 милиона да Руси „изађу“. Али, велико је питање колико би ту била премија која би морала да се плати због препуштања „златне коке“, у коју је Гаспром уложио велики новац да је доведе на ниво добрих европских рафинерија а која је само прошле године донела 378 милиона евра прихода.
Треће „решење“
Уколико се ништа од овога не догоди, тј. уколико санкције не изостану (амбасадори који су се огласили истакли су да не желе да науде економији Србије већ само спрече одливање новца у Русију за ратовање у Украјини) или Руси одбију да продају, остаје само једно решење – сналажење без НИС-а.
То би значило да Србија мора да увезе свих четири милиона тона горива годишње, јер би се двомесечне резерве нафте брзо истопиле. Ту је мањи проблем ко би тај увоз платио, јер на крају увек плаћају крајњи купци – грађани и компаније – већ како да се то изведе.
У региону постоје значајни рафинеријски капацитети за добијање деривата – од рафинерија мађарског МОЛ-а у матичној земљи и Хрватској (12,5 милиона тона) и Лукоила у Бугарској (9,5 милиона), ОМВ-а у Румунији (4,5 милиона) до рафинерија Хеленик енерџи у Македонији (2,5 милиона) и Грчкој (14,5 милиона) и Мотор оил Хелас (6,1 милион).
Ови капацитет могли да да намакну потенцијално недостајућих НИС-ових три милиона тона годишње, али већи је проблем могу ли они да се транспортују у Србију. Јер, такав помак је озбиљна логистичка операција јер железничка пруга Србије још није оспособљена да то свари а нико неће да улаже у флоту камиона-цистерна ради посла за који се не зна колико ће (санкције) трајати.
На крају и питање које је за већину грађана Србије и најбитније. Колико би такво гориво коштало?
Али ту очекиван црни сценарио са ценом која иде у небеса не би морао да буде и једини могућ. Неколико је разлога за то.
Прво, грађани (и привреда) Србије ионако већ неколико година уназад плаћају (административно одређену) цену која се формира према „средњој велепродајној цени“. У тој цени већим делом је била она НИС-а, као највећег играча на тржишту, али део је и оних који су гориво увозили. А у велепродајној цени која држава признаје по фамозној „формули“, већ су урачунати трошкови транспорта нафте или деривата од луке Ђенова/Лавера.
Друго, цену коју плаћају потрошачи на пумпама у Србији је међу већима у региону, тј. гориво је скупље него у неким државама које немају домаћу рафинерију и које гориво увозе. Из тог угла нема посебног разлога да гориво увезено у Србију буде скупље него оно увезено у Црну Гору или БиХ.
И накрају, ту се долази до питања акцизе, која добрим делом прави ту разлику у цени. Али, та акциза може да се мења, уколико држава процени да је штета од ње већа него добробит за буџет од пореских прихода. То смо већ виђали за време последње енергетске кризе.
