Iz stresa, straha i ograničenih doza ništavila i malicioznih misli prosutih
izmedju životnog i radnog okruženja, radjaju se najbolja dela, bez obzira o kojoj
oblasti je reč. Možda to nije vidljivo odmah, ali kvalitet lagano ispliva. Krv, rad i
znoj, potpomognuti sa velikom dozom talenta i ponekom mrvicom sreće,
predstavljaju samo uslovni prerogativ za pokušaj ulaska medju besmrtnike.No, na
drugoj strani stoje sva ona iskušenja pred kojima je gotovo nemoguće
nepokleknuti. Dug je to put, uvek klizav i nedorečen, ma o kome se radilo. Ovo je
mala storija o jednom nesporno nadahnutom umetniku, australijskom muzičaru,
piscu i glumcu, Nikolas Edvardu Kejvu.
Kao da je sva tišina ovog sveta zalutala u dušu pomenutog čoveka, bića koje
okruglo šezdesetsedam godina korača ovom planetom, a skoro pola veka bavi se
muzikom kroz jedan specifičan pristup, ponekad i ne na baš razumljiv način za
preširoke mase koje očekuju vrhunsku zabavu na lagan način. Njegovo poimanje
muzike, nošene poetskim tekstovima i sve ono što sniva duboko, intimno, u
njemu, ili bar što pokušava skriti na jedan ekscentričan način, ocrtava sam naslov
ovog teksta. Kroz sopstveni vokal dostojanstveno izražava različite tuge, kroz
dodire ovozemaljskog i metafizičkog stvaralaštva ulazi u neiscrpnu moć prkosa
vlastitom egu, kao da pokušava otključati stare železne ćelije i iz iste pustiti
duhove prošlosti. U svima nama oni tihuju i čekaju pogodan trenutak. Ko god
misli drugačije ili ne želi upoznati sebe ili neistinom prikriva svoje tragove…
Nick Cave i njegovi The Bad Seeds bend krajem ovog leta izdali su novi
album Wild God ( Divlji Bog). Sve tekstove na albumu napisao je Nick Cave, a
muziku za sve numere zajednički su uradili Nick Cave i Warren Ellis. U deset
veoma raspevanih i rasviranih numera, Nick je uspeo, ovaj put, da svu onu bol
nekako sklupča i izbaci iz samoga sebe, tako da je ovaj album poprilično različit od
prethodno izdatog. Sve se to da lako nagovestiti već u prvoj numeri koja otvara
isti, Song of the Lake (Pesma jezera) u kojoj Nick pušta glas snažno, energično,
kao da se sjedinjuje sa samim bendom. Čvrsto su svirački i tekstualno izuzetno
nadahnuti. Jezero stoji tu gde je, oko njega su prohujala dešavanja, starac pogleda
uprtog u vodenu površinu posmatra lepotu devojke koja svojim dodirom rastvara
mirnu površinu jezera. Sledeća numera je Wild God (Divlji Bog), velika, prelepa
ptica koja leti i pliva kroz himne i molitve, stremeći da spusti svoj duh na celu,
trulu, planetu, postavljajući pitanje je li se Bog umorio i da li se oseća usamljeno.
Naravno da mu nije lako sa nama, kao što je nama još teže sa samim sobom.
Sjajno otpevana numera sa izuzetno lepršavim finišem. Svi se mi prvo sahranimo u
sopstvenom sećanju…
Treća numera na albumu je Frogs (Žabe), jetka numera, koja tekstualno
prosto razara, kroz istu plivaju ljubav, bog, strast, tuga, sve to obloženo kroz
nedeljno jutro. Dok u pozadini numere lagano sve vreme udaraju zvona, stiče se
utisak kao da se meša kišno jutro sa prvim pahuljama snega. Ideju o samoj numeri
Nick je izvukao iz songa Krisa Kristoffersona, nedavno preminulog pevača i
glumca. Naime, u istoj je reč o starom razbojniku koji šutira konzervu niz drum,
odnosno Nick se veoma vešto poigrao sa idejama da se obe numere dešavaju
istovremeno. Sama numera počinje bolno, aludirajući na prastari sukob Kaina i
Avelja u Starom Zavetu, gde Kain ubija svog brata Avelja zbog toga što njegova
žrtva nije prihvaćena od ćudljivog božanstva. Zadivljen i ljubavlju i bolom, Nick
pokušava da ispuni svoju opustelu dušu novim snovima, što će se reći da život
uvek ide dalje, ne mora značiti da ide i tamo gde mu je bolje, ali ide… Joy (Radost)
je sledeća numera na albumu. Reč je o klasičnoj izvedbi Nicka, gde sva veličina
njegovih tekstova biva utaložena kroz njegov recitatio, odnosno jednostavno
deklamovanje sopstvenih instančanih otisaka čulnosti, a muzika je tu samo kao
tihi oganj koji klavir stvara… Kroz prozor mu se javljaju šapati koji kazuju bol,
čežnju i tugu, divlji duh nosi reči srdžbe, a svi očekuju radost i pomilovanje… Sama
numera nimalo ne odiše radošću.
Final Rescue Attempt (Poslednji Pokušaj Spasavanja) je peta numera na
albumu, nežni nokturno kao da spaja turobno povečerje sa vetrom u kosi voljene
osobe, more i opet ta dosadna kiša… U četiri minuta setnih misli kao da je sve ono
što je zavrednelo kroz stisak ruke i nečujni, smireni, šapat, iziskrilo na penušavi
morski val. Conversion je sledeća tema koja u petominutnoj svetlosti ljubavi kao
da se u prvoj polovini same numere bavi nekakvim mirom u samom sebi, a onda
biva plamen, kroz dodir, reč i duh. U drugom delu numere, hor uzima primat, dok
se Nickov glas lagano vraća u drugi plan. Zaista, fascinantno deluje spajanje
glasova u jedan ogromni plamen koji se uzdiže ka nebu.
Cinnamon Horses (Cimetni Konji) tonovi kao da su zaista zaplesali sa
cimetnim konjima medju drvećem od terpetina, medju obrisima od zamka koji se
sve više pretvara u ruševinu… Još jedna lagana zbirka sete koju završava prateći
visoki ženski vokal, moćno i razborito. O nadahnuću ne treba ni govoriti. Long
Dark Night (Duga Tamna Noć) je još jedna tužna storija u nizu, noć, duga kao
godina, nedelja… Zvonki Nickov glas i klavir su pravo merilo za jednu nežnu,
kratku, poemu. O Wow, O Wow (How Wonderful She Is – Kako je bila divna), je
tema koju je Nick posvetio svojoj bivšoj devojci, kroz traku ljubičica u njenoj kosi
priseća se svih onih zajedničkih, bezbrižnih, trenutaka. Oštar glas i umereni ritam,
rasvirana tema i još jedna mala oda ljubavi koja je prekinuta zbog prerane smrti
devojke koju je nekada voleo.
Album zatvara As The Waters Cover The Sea (Kao što vode pokrivaju more)
nadovezuje se sa numerom koja je otvorila isti, odnosno spajanje dveju vrsta voda
u jednu celinu. Kratka numera koja rečito zbori da je svima nama, a pogotovo ovoj
urušenoj planeti, neophodan mir i da, dok vode pokrivaju more, stići će lepe vesti.
Eto, malo optimizma i vedrine uz nadahnuće Nicka Cava.
Inače, Nick Cave nastupa u jednoj neprekidnoj sesiji života, kao vuk
samotnjak na dalekim obzorima opustošenih planina, bez cilja i planiranih
dogadjaja, gde samo zalazak sunca hrani mu dušu za sledeći jutarnji zrak koji mu
daje neku odavno zagubljenu dečačku nadu, pretvorenu više u vapaj no stih.
Životne tragedije koje nosi u sebi ne mogu prikriti taj ubistveni naboj koji ga drži
na istančanoj niti, hazarderski i pustolovno do poslednjeg trzaja tela i mimike lica.
Ovaj australijski brodolomnik odavno nas je kupio svojim ogolelim istinama
koje ne prijaju svakom uhu. Probudjene balade, ti poslednji plesovi u oholoj
ljudskoj otimačini svega onoga što mu ne pripada, utemeljene u jednom dodiru na
klaviru i reči nanetu uz vetar,Nick je ispevao u četrdesetpet minuta muzike koju je
predočio na opisanom albumu. Na kraju oda životu, to je čekanje surove jeseni na
kočijama bez praporaca, bez konja i amova na istima. Te kočije nikuda ga odvesti
neće i on to zna, svoj čemer i samoću veliča na drugi način kroz neizgovorene
reči: ipak, još uvek sam živ. Kakav takav, ali je tu i deo je nas, više no što mi znamo
o sebi, ali puno manje nego što on očekuje od nas. Ne tražeći razumevanje za svoj
pohod ka istini, Nick nudi stvarnost, ogoljenu i pročišćenu, no ipak, na samom
kraju, ostavlja barem tračak nade za nekakvo preživljavanje.
Zavodnik ljudskih osećanja obojio je sivim bojama sva predvorja koja vode
do poslednjih stepenica Tvorca svega. Lutajući po uzavrelim lavirintima, dosledan
koracima umornog putnika, godinama je stasavao uz sve vrleti na uspavanoj čizmi
prošlosti koja ga progoni sve vreme. Ne beži od srdžbe koja ga razara,
neuspostavljenoj kosmičkoj pravdi ili krivokletstvu onih koji bi trebali biti
predvodnici mira. Svestan je koja ga ruka vodi, u kojoj reci pliva i sa kojeg brda
promatra svet, ali to mu nije dovoljno, teži sveukupnom otrežnjenju, kako
muzičkom, književnom, filmskom, ali i političkom, svakako i religijskom. Sve je to
samo Nickov način izražavanja, ta pepeljasta staza kojom korača neće posrebriti
kamenčiće i prašinu ispod nje, neće ga učiniti radosnijim i srećnijim no što on biti
može, no to je njegov, ne nametnuti, no izabrani put. Bila je njegova volja.
Naravno, ne u svemu. Bol uvek nadjača sve moguće parametre za sreću, ali život
ide dalje, mrk, turoban i dremljiv od početka, no gazi i poslednji umetnuti cvet
pored asfalta.
I kad sklopi stranicu po stranicu svog neispisanog životnog puta, ostane sam
protiv sebe, nikada jači od ugarka što mu dogoreva na dlanu, ni slabiji u krošnji
grana što mu se na mesečini isijava, dok tiho škripi noć zagrljena u rukama
ljubavnika na čunu koji ih poslednji put vodi do jutra ljubavi, Nick će znati čemu je
i kome posvetio vreme. No, iskreno se nadam da je ovo ostvarenje Wild God novi
stepenik za Nicka, kome će konačno i osmeh zatitrati na licu, ma kakav mali bio…
Ipak, on izmedju sumnje i vere u sebe bira neki sasvim treći put, malena lucidnost
jednog poete biva prožeta izatkanom voljom u veru drugih ljudi, ma kakvo
okruženje mu bilo na putu. U svemu tome, muzički besprekorno, mu je pomogao
njegov bend The Bad Seeds bend, koji ga je u notu ispratio za sve ono što je Nick
želio sloviti kao pravi vodja jedne skupine ljudi, dovoljno rečit o prošlim
stradanjima, ali ostavljajući mogućnost pobede razuma u svakom individualnom
biću koje uspravno korača.
Što se same kritike albuma tiče, ona je izuzetno pozitivna, što govori i sam
plasman istog u vrhovima svih top lista, a naravno da ni naš region nije izuzetak.
Na kraju želim napomenuti da je ovo jedan album koji je pažljivo brušen, a kako
ulazimo lagano u poslednju četvrtinu ove godine, lako se može destiti da Wild
God bude, ako ne najbolji, ono jedan od najboljih albuma ispisanih u 2024. godini.
Namerno sam napisao "ispisanih" jer u nepreglednom moru izdavanja svega i
svačega, nad muzikom, ali pre svega, na stihovima Nick Cavea, moramo se duboko
zamisliti. Melodičan, na momente i živahan, na samom kraju albuma protura onu
nit optimizma koja iskri ubedjenjem da će ljudskost ipak izaći kao pobednik.
Nadamo se da na to nećemo predugo čekati na taj čin…
Miodrag Marković
