Преподобномученик Галактион и Епистима били су из града Едесе у Феникији, данашње подручје Либана, Израела и Сирије. Потицали су из незнабожачких породица.
У време када се Галактион замомчио, мајка му је умрла, а отац је младићу изабрао жену – девицу Епистиму.
Галактион никако није желео ни брак ни световни живот, па је Епистиму посаветовао да се крсти, а затим истовремено са њим и замонаши. Повукли су се на планину Пуплион, Галактион је отишао у мушки, а Епистима у женски манастир.
Телесну љубав код њих заменила је духовна љубав, јака као смрт. Галактионова духовна љубав према Епистими била је толико јака да он није желео да је види световним очима, јер за духовну љубав није потребно ни тело ни сусрет.
Обоје су били поштовани и вољени у својим манастирима, и нису видели једно друго све до пред смрт. Наиме, наступио је велики прогон хришћана и њих двоје беху ухваћени и изведени пред суд. Галактиона су ишибали, док је Епистима горко плакала, због чега је и она кажњена шибањем. Kрвници су им потом одсекли све удове и на крају и главе.
Монах из Евтолијевог манастира успео је да прикупи њихове остатке и часно их сахрани 253. године.
Ово двоје хришћанских мученика данас се сматра заштитницима свих људи који воле каква год та љубав била – братска, сестринска, пријатељска, телесна или духовна. Kао што је и њихов живот посведочио, љубав увек превладава све недаће и, ако је јака и чиста, ништа је не може угасити.
