674
У библиотеци Стеван Сремац у Нишу, 15. августа, на првој вечери Преображењског појања, одржаће се представљање књиге Славке Војиновић. Паланачком књижевннику Милку Стојковићу је припала велика част да напише рецензију, мада великим књигама рецензије и нису неопходне.
ОДБРАНА ДЕТИЊСТВА И НАРОДНОГ ГОВОРА
Све чешће ми у руке стижу књиге писане душом и срцем. Такве књиге су прави светионици књижевности. Е таква је и збирка поезије за децу МАЈАЊЕ ДО НЕМОГАЊЕ Славке Масоничић Војиновић. Нема озбиљније књижевности од књижевности за децу, и од одбране матерњег језика па овде имамо дупло озбиљно. „Ову збирку наменила сам и на родитељи и на децу, јер мора сачувамо ову мелодију од наш говор. Сигурна сам да неће прође много, а овај диван, наш нишки, ће отиде у заборав,“ каже песникиња. Књига љубави посвећена народном говору и Нишлијама, или како би Славка рекла писана нишким сокачарским, а ја бих још додао да је то ората с душу.
У књизи иду паралелно песма на књижевном и песма на дијалекту, да читалац може осетити и упоредити која је варијанта милозвучнија, шаренија, разигранија. Ово напоредно корачање је у мени изазвало посебне емоције. До релативно скоро се дијалект у књижевности користио више за збијање шале на свој рачун и на наше несналажење у животу, сто наравно итекако има своју вредност, а сада је књижевност на народном говору стала раме уз раме са литературом на књижевном, а у неким сегментима је и превазилази.
Шта је књига МАЈАЊЕ ДО НЕМОГАЊЕ. Позив на мајање до немогање од једног „непослушног и неваљалог“ детета коме прете одрастањем, а које и поред утабаних стаза шмугне кроз шипражја и густише и које се на разне нацине брани да се не прелије у свет одраслих.
Волим непомирљиве људе, људе бунтовнике, борце који се не предају чак и ако знају да је та њихова борба врло често донкихотовска. Та њихова бунтовност долази из оне најчистије и неискварене љубави чији су несебични дародавци. А ниједан напредак нису покренули фини и послушни већ неукалупљене и посебне душе.То вам је и Славка Војиновић у неколико и њен песмопој уз сијасет пажљиво бираних, сочних, освежавајућих речи, складно склопљених у предивну музичко-поетску композицију.
„Преводити“ са књиженог на нишки или обрнуто, није баш једноставно како на први поглед делује, јер се не може просто заменити реч за реч, но тражи потпуно знање обе варијанте како уметничке тако и душевне. Е то не мањка нашој Славки, а у њеном делу просто плени једноставност, али једноставност која је парво богатсво из разлога што себе налазимо у том њеном свету не као гости него као уцесници. Једноставност а чаробност баш као сто је деца имају, којом она ствара предивне слике, опет као код дечице, за разлику од силом одраслих који би све то непотребно да уозбиље.
Ја не бих рекао да су ове песме превођене са једне језичке варијанте на другу јер је ауторка и ово и оно, чврсто преплетено, нераскидиво и једно те исто. Значи нису ово два паралелна света, ни паралелне књижевности, А свет је онакав какви смо ми сами: „Нема га смургано, све си је до мене!“ и сама ауторка каже у једној песми. Значи какав стваралац таква и уметност.
А овако осећа и размишља Славка Масоничић Војиновић.
Песма „Боје“.
„Док не офарбаш дрво ил’ срце,
ништа заправо није живо.“
Песма „Одрастање“
„љубав греје, чува, штити,
лепе речи душу лече!“
Песма „Не ли сам дете?“
„Често не ми је јасно
што ли ме терају на ред,
куд ли су то запели,
откуд тај недосед!.“
Као што се песникиња прибојава, с правом, да неће проћи много а да ће овај наш дивни нишки говор отићи у заборав, тако, чини ми се, стрепи да ће ново време потиснути све оне дечје игре и породичне вредности уз које се одрастало здраво и стасавало у вредне, поштене и људе домаћине. Нас одрасле опомиње, а децу позива: на мало позитивне непослушности како би постали своји, води нас у царство првог заљубљивања,, зна да припрети пубертету за ремећење дечјег мира, организује изложбу уметничких дела од блата, али и позива школство да нам децу учи и срећи, а не само формулама и шаблонима. Она децу гура у воду да науче пливање, пење их на дрво, учи их животу, али све то на бајковит и ненаметљив начин. Песникиња у први план ставља породичну топлину и љубав, све оно што је окружује, али детету широке руке даје право да само бира свој животни пут.
Дотакнута су многа дечја хтења, као и неке ствари које су нам утекле, али је најбитније да је сачувана та дечја разиграност која свима годи.
А наравно све огрнуто у оно што Славка највише има и нештедимице просипа: у љубав, као што и њена пекарица срцем меси хлеб за све гладне.
Славкина школа је школа где се уче лекције среће за разлику од класичне школе.
Овај Славкин рукопис сам доживео као одбрану дечјих права па чак и кад помиње ћутек (кад исправно разумемо и нечије право на право али и васпитање).
И на крају могу рећи „Свака ти част, Славка на подареном задовољству и радости“.
А књига лековита, као из бабине апотеке мелеми. Топло је препоручујем.
Милко Стојковић
