Српска православна црква 12. октобра слави Михољдан, празник у част Преподобног Киријака Отшелника, светитеља и мученика који је оставио дубок траг у хришћанској традицији.
У народу се сматра да се овим даном завршава Михољско лето и да наступа права јесен, а иако у црквеном календару није уписан црвеним словом, верује се да се неких обичаја ипак треба придржавати.
Ове године Михољско лето је мало другачије од претходних. Иако би требало да се одликује топлим и сунчаним данима, доживели смо да је у октобру у многим местима у Србији – пао снег. У сваком случају, у народу се верује да Михољдан доноси јесен у правом смислу речи, мада она календарска увелико траје. Празник је посвећен чудотворцу пореклом из Грчке, светитељу и мученику који је доживео дубоку старост.
Свети Пустињак
Киријак Отшелник рођен је 448. године у Коринту, на Пелопонезу, током владавине византијског цара Теодосија Млађег. Потиче из угледне свештеничке породице. Његов отац звао се Јован, а мајка Евдокија. Од ране младости заинтересован за Свето писмо, био је постављен за чтеца (читач, први степен свештенства) саборне цркве у родном граду.
У 18. години одлази у Јерусалим код Светог Јевтимија, који је у њему прозрео великог духовника. Тамо се убрзо и замонашио.
Предање каже да је Киријак био крупан и снажан. Такав је остао до дубоке старости, и поред строгог поста и бдења. У пустињи се често хранио само сировим зељем. Име „Отшелник“ управо означава пустињака, јер се, по сопственој жељи, склонио од света и живео као аскета.
Држао се строгих монашких правила, укључујући и обавезу једног дневног оброка, обавезно по заласку сунца. Говорио је да га, откако је монах, „сунце никад није видело да једе, нити да се гневи на кога“. Упокојио се у 109. години, у манастиру Светог Харитона, у Сукијској лаври у Јерусалиму, где је и сахрањен.
Нема званичну титулу заштитника
Преподобни Киријак Отшелник истакао се борбом против јереси, а поред духовне улоге био је познат и као „исцелитељ болесних и утешитељ тужних“. Но, држећи се својих правила и вере, није желео да му се приписују заслуге за добра дела. Иако је светитељ, нема званичну титулу заштитника и не везује се за одређену групу.
У његовом житију се каже: „Чинио је чудеса, јер беше велики угодник Божји. Прочуо се као велики подвижник надалеко, те многи долазише к њему у пустињу, једни ради благослова, други ради исцељења, а трећи да разговарају с њим и добију какав користан савет за душу. Није желео славу, те се повуче у још дубљу самоћу у пустињу, али и ту га људи пронађоше, доносећи своје болесне ради исцељења, јер свети Киријак молитвом исцели многе и из многих истера демоне.“
Православна црква прославља Светог Киријака Отшелника 12. октобра (29. септембра по јулијанском календару). Код Срба, овај празник познат је као Михољдан. Народ га зове и Свети Михољ, највероватније зато што 29. септембра Католичка црква обележава дан Светог арханђела Михаила (Миховила, Мајкла, Михаља).
Ову тезу поткрепљује и чињеница да је празновање Михољдана посебно распрострањено у српским крајевима који су били под Аустроугарском, и да је најпре прихваћено од стране Карловачке митрополије, а затим и у осталим епархијама Српске православне цркве.
Обичаји за Михољдан
Веровања везана за Михољдан углавном сугеришу на почетак праве јесени. Ако су мишеви и други глодари закаснили са припремама за зиму, сматра се да су осуђени на пропаст. У појединим крајевима обичај је да се младенцима који су ступили у брак после Михољских задушница на овај празник носе поклони.
У неким насељима, на салашима су приређиване свечаности ради приплода стоке, посебно оваца, такозване „овновске свадбе“. Овнови који су претходних недеља били одвојени од оваца пуштају се међу њих, окићени цвећем, а домаћини приређују свечани ручак.
Иако у црквеном календару није убележен црвеним словом, на Михољдан не треба обављати кућне послове попут чишћења и спремања, али се зато радови на отвореном, ако их има, не смеју одлагати због долазеће зиме и хладних дана. Такође, верује се да особе рођене на овај дан поседују посебне таленте и да могу да очекују срећу и благостање у животу, пише Жена Блиц.
БОНУС ВИДЕО:
КАКО је настао АЈВАР?
Историја ајвара почиње са паприком, која је стигла у Европу из Америке у 16. веку, заједно са парадајзом, кукурузом и другим повртницама које су обликовале европску кухињу.
На Балкану, паприке су се врло брзо прилагодиле локалној клими и постале омиљено поврће.
Људи су убрзо открили да печене паприке, млевене и помешане са уљем, соли и белим луком, могу да постану укусна зимница која дуго траје.
Реч „ајвар“ потиче од турске речи хавyар, што значи „кавијар“ или „слани икра“
Током Османског периода, рецепти за различите врсте намаза ширили су се кроз градове и села Балкана, прилагођавајући се локалним укусима и доступним састојцима.
По изворима из wикипедије први познати писани рецепт за ајвар појављује се у 1877. години у књизи „Српска куварица“ ауторке Катарине Поповић Миџине, која је објављена у Новом Саду. Овај рецепт описује припрему ајвара са паприкама и патлиџаном, што указује на то да је ајвар био познат и коришћен у домаћинствима Србије у 19. веку
Првобитни ајвар био је рустичан и једноставан: паприка се пекла над отвореном ватром, млела се ручно и мешала са мало уља и соли.
Касније су додавани патлиџан, бели лук, и повремено љута паприка, чиме је настајао богат, ароматичан намаз.
Традиционална припрема ајвара у домаћинствима била је права породична ритуална активност.
Сезона паприка означавала је почетак припреме зимнице – породице би се окупљале, пекле паприке на дрвеној ватри или у пећима, гулиле их, млеле и додавале зачине.
Све то није било само због укуса – ајвар је служио као начин да се летња берба сачува за дуге зимске месеце, када свежег поврћа није било довољно.
Индустријска производња ајвара развила се тек у 20. веку, али домаћи ајвар и даље држи примат када је у питању аутентичан укус.
Ручно печене паприке, пажљиво очишћене од семенки и меке коре, дају ајвару специфичну димљену ноту коју тешко може да се постигне машински.
Свака породична верзија има свој „тајни састојак“ или омиљени однос зачина, што чини да ајвар буде више од хране – он је део идентитета и сећања.
Ајвар је кроз векове постао универзални симбол балканске кухиње: може да стоји уз хлеб, месо, сир, али и да се користи као састојак у модерним јелима.
Његово порекло показује како једноставна идеја – сачувати летње поврће за зиму – може да прерасте у кулинарску традицију која се преноси генерацијама.
У суштини, ајвар је савршен спој историје, географије и кулинарске креативности. Његово настајање је доказ да најбоља јела често имају најједноставније почетке, али дуготрајан ефекат: спој укуса, традиције и породичне топлине, све у једној црвеној теглици.
извор:Занимљивостидана.цом
