Има патриотске поезије, родољубље није умрло!
У разговору с неким нашим академицима и другим ученим људима, чуо сам да је наша патриотска поезија у великој кризи. Није флоскула, има ту доста истине. Учени људи су пратили стање у нашој патриотској поезији и тако дошли до тог закључка. И природно је да сваки човек има свој суд, да каже своје мишљење о свему, па и о отаџбини у којој се родио, у којој живи, као и о народу, окружењу и суграђанима.
А љубав према домовини и свом народу, природна је потреба и емоција сваког човека и грађанина, а посебно песника и уметника, који су око и ухо једног народа. Кад ми је дошла у руку поезија „Црне кише“ Драгољуба Јанојлића, нисам знао шта да мислим, а када сам је прочитао, рекао сам: „Има патриотске поезије, душа овог народа још је жива!“ Ама људи, један новинар из једне српске паланке, па још из Селевца, једног од већих села Србије, осмелио се да дигне глас до неба и брани понос и достојанство свог народа.
Храбро је бити патриота. У данашње време када се кукавичлук у земљи разбуктао до неслућених висина, а и на целој планети, појавила се књига „Црне кише“ Драгољуба Јанојлића. Мало је људи који своју земљу доживљавају као божанство и светињу. Знам да има људи који не воле своје рођаке и пријатеље, али нема човека који не воли своју мајку, своју отаџбину и свој народ, али не уме свако да досегне висину љубави и патриотизма, као што то може један добар песник.
А песник је храбри гуслар, који пева кроз сузе и види своју драгу Србију изнад свих нападача и опадача, агресора и тлачитеља и својом крвљу и образом штити понос обичног, малог човека из народа из кога је и сам потекао. Коме припада целим својим бићем. Читава српска историја проткана је ратовима и страдањем, а опет, мало је људских очију које су пустиле сузу за жртвом – човеком, женом и дететом. Васиона јекне од туге и бола кад страда једно невино божје створење. А страдала су читава насеља, градови па чак и народи. Сваки рат је напад на образ и част човечанства. У песми „Злочин без казне“, Јанојлић каже:
„И сад често, од туге заплаче небо плаво,
И суза једна жучно капље видокругом.“
Песник је слобода пронађена тамо где је нема и где је бране, песма је мера људског поноса. Песма се смеје у лице моћнима и бездушницима, а песник – биће између чекића и наковња, делилац правде и Давиду и Голијату и Каину и Авељу, а увек на страни правде, слободе и моралног закона.
Овај песнички кликтај је одбрана живота и поноса, одбрана пркосом и лепотом, птица звана песник пева кроз сузе и када је у кавезу и када је на слободи. Тек сада се види да патриотизам још живи и да слобода умрла није. Поруке сачуване у овим песмама су храмови слободе, кликтаји бесмртној Србији. У песми „Празне колевке“, песник каже:
„Свуда завладала нека нова мода
Девојке у наручју кучиће носе
Тепају, на крилима их држе
А Српкиње су некад рађале синове
За плугом да ходе
Славски колач у цркву да носе (…)
Све данас може да чека
И напредовање у струци
И државни закони
И тесто у наћвама
С љубављу приђите најважнијем задатку
Разлистајте родословна стабла
Да у рођеној земљи не будете мањина (…)
Песник је ратник светлости и светости, постојаности и вредности. Има у овој књизи доста личне и националне трагике, има неке грудоболне мучнине, што би рекао велики и по мало заборављени Милутин Срећковић. А Јанојлић пева и опомиње:
„Отворите очи, не може злочин без казне у недоглед
Јер човек није дугме да се загуби у замршеној пређи“.
У песми „Цинизам милосрдног анђела“, песник се пита:
„Они жртве не броје, књиже само поготке (…)
Каквог ли цинизма, боже велики и свемоћни (…)
Спаваш ли Биле мирно, после крваве свадбе?“
Речју, Драгољуб Јанојлић је својим чулима сагледао сву несрећу и неправду овога света, кликнуо кроз вапај као рањена птица. Он је један од првих и ређих песника, који је јавно проговорио о ужасном злочину 19 најмоћнијих земаља света против малене Србије за који до дана данашњег нико није одговарао. А један народ и једна земља су данима убијани и разарани без милости. Мржња је надвладала љубав и разум, апокалипса је закуцала на наша врата. Понављам: има патриотске поезије. Где год има мржње и свирепих убистава, има и патриотске поезије, која штити образ и страдалих и преживелих. Много храбрости треба да би се написао неки родољубиви стих, строфа или песма. А родољубље је одвело у смрт много безимених јунака и ратника, који су оставили плуг и пошли да бране отаџбину. Много мајки је заплакало за убијеном децом, за несталим грађанима, а да то велики и моћни нису приметили.
У песми „Зло семе“, Јанојлић каже:
„Србија гори, они туку с безбедних висина
Хеј Џо, сиђи с мог неба, искаљај цокуле…“
Ово је бескрајно патриотска књига. Није заборављена ни мала Милица Ракић, која је погинула од гелера, двадесет петог дана њиховог бомбардовања. И тако, могло би се још доста говорити, неисцрпан је Јанојлић, али завршићу песмом „Орфеј из Груже“ која је посвећена преминулом песнику Добрици Ерићу. Ова песма је споменик по мало заборављеном песнику из Груже. И неправедно заборављеном. Јанојлић пева:
„Кад умре песник на небу се угаси звезда“
-Писао је у некролозима многим (…)
Међу великанима израслим на пољима родним
Оних којих се држава сети само кад се гласа (…)
Пркосни песник, пркосне песме, пркосна књига. Капа доле за умеће, храброст и море љубави према свом народу и својој отаџбини. Патриотизам у Србији живи, он је као лековита трава. Има је на сваком кораку, само је треба препознати.
Радмило Мићковић, књижевник
